МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски књижевни споменик. Овај рукопис датира из друге половине XII века. Писан је ћириличним писмом, на српскословенском језику, најстаријој српској редакцији старословенског језика. Украшен је са 296 минијатура изузетне лепоте, због којих се сматра представником ретке групе илуминарних рукописа особеног стила и иконографије, насталих прожимањем елемената западне, италијанске, и источне,византијске, културне осе Европе.
По свом саставу, Мирославо јеванђеље је јеванђелистар, са текстовима распоређеним према читањима у току црквене године. Запис на последњем листу говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Непознаница је да ли је било намењено њему лично, или за потребе његове задужбине - епископске цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Претпоставља се да је писано у скриптаријумима Дубровника, Котора и Бијелог Поља.
izgled crkve Svetog apostola Petra danas i kako će izgledati kada se rekonstruiše
Текст Мирослављевог јеванђеља писан је пером, у две колумне, црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига је написана на сто осамдесет једном листу, величине 41,5 са 28,5 центиметара.
По језику и обредној пракси Мирослављево јеванђеље је типичан споменик православне цркве, али по украсу оно припада знатно старијој дукљанској, романској уметности. Западњачки је, пре свега, систем украшавања. Док је у унутрашњости Балкана заглавље, ма колико примитивно, најбогатији декоративни елемент рукописа, у Мирослављвом јеванђељу главни украси су иницијали и минијатуре. Упадљива величина иницијала, који својом висином захватају често преко 10 редова, типична је романска. Иницијали су са геометријским преплетом, комбинованим геометријским и биљним преплетом, а има и мотива биљака, људских фигура, сцена из лова и стварних и фантастичних животиња. Од познатих романских тема пада у очи календарска слика месеца децембра - убијање свиње, мотив који је унесен у Јеванђеље као обичан украс. Треба издвојити иницијал „П“ са две птице, који је употребљен за заштитни знак Народног музеја у Београду.
Минијатуре су цртане пером, затим бојене четкицом, црвеном, зеленом, жутом и белом бојом, и на крају украшаване златом. Радио их је Григорије, први по имену познати српски уметник, који се у Јеванђељу потписао следећим речима:
„Ја, грешни Григорије дијак, недостојан да се назовем дијаком, украсих златом ово јеванђеље кнезу Мирославу, сину Завидину.“
Местимично се може утврдити дословна веза између текста и минијатуре. Приморско порекло минијатура у Јеванђељу нарочито је потврђено једним Григоријевим натписом уз лик св. Јована. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ датира из XIV века. На основу монограма којима је украшен, претпоставља се да потиче из неког од светогорских манастира.
Јеванђеље је важно и због своје ортографије, као и због упоредне употребе старијег и новијег правописа.
ПУТЕШЕСТВИЈА ЈЕВАНЂЕЉА
Знимљиво је како је Мирослављево јеванђеље, једно од три највеће реликвије српског народа, и путањама свог „кретања“ пратило историју Срба.
Из задужбине кнеза Мирослава, цркве Св. Петра и Павла, у Бијелом Пољу, у XII веку је пренето на Свету Гору, у ризницу Манастира Хиландар. Године 1845. архимандрит Порфирије Успенски узима из рукописа један лист и односи га у Санкт Петербург. Јеванђељу и данас недостаје тај један лист. Више од педесет година касније, тачније 1896. године, монаси са Хиландара га поклањају краљу Александру Обреновићу. Године 1903. Јеванђеље бива предато Народној библиотеци. Током Првог светског рата „путовало“ је са српском војском преко Проклетија, при том брижљиво чувано као највећа реликвија и симбол оданости српског народа. Господу Богу. Тако бива однето и на Крф, где ће неко време боравити у тамошњој главној државној библиотеци. Од 1935. године биће изложено у Музеју кнеза Павла. Године 1941. бива пренето у Манастир Рачу, где ће бити чувано у ратним годинама, све до 1943. године. Тада Мирослављево јеванђеље бива пренето у трезор Народне банке, где се налазило до краја рата. Од 1945. године део је ризнице Народног музеја у Београду.
Јеванђеље се данас, након конзервације коју је у периоду од 1998. до 2000. године обавио тим стручњака у Народној библиотеци, чува и излаже у посебно климатизованој просторији Народног музеја, а документарна изложба у атријуму Музеја прати његову судбину кроз време.
Овај најстарији сачувани писани српски споменик приступачан је широј јавности само у изузетним приликама.
Мирослављево јеванђеље је 2005. године уврштено на УНЕСЦО-ву листу покретних културних добара од универзалног значаја за човечанство.
Аутор: Виолета Кецман
Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски књижевни споменик. Овај рукопис датира из друге половине XII века. Писан је ћириличним писмом, на српскословенском језику, најстаријој српској редакцији старословенског језика. Украшен је са 296 минијатура изузетне лепоте, због којих се сматра представником ретке групе илуминарних рукописа особеног стила и иконографије, насталих прожимањем елемената западне, италијанске, и источне,византијске, културне осе Европе.
По свом саставу, Мирославо јеванђеље је јеванђелистар, са текстовима распоређеним према читањима у току црквене године. Запис на последњем листу говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Непознаница је да ли је било намењено њему лично, или за потребе његове задужбине - епископске цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Претпоставља се да је писано у скриптаријумима Дубровника, Котора и Бијелог Поља.
izgled crkve Svetog apostola Petra danas i kako će izgledati kada se rekonstruiše
Текст Мирослављевог јеванђеља писан је пером, у две колумне, црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига је написана на сто осамдесет једном листу, величине 41,5 са 28,5 центиметара.
По језику и обредној пракси Мирослављево јеванђеље је типичан споменик православне цркве, али по украсу оно припада знатно старијој дукљанској, романској уметности. Западњачки је, пре свега, систем украшавања. Док је у унутрашњости Балкана заглавље, ма колико примитивно, најбогатији декоративни елемент рукописа, у Мирослављвом јеванђељу главни украси су иницијали и минијатуре. Упадљива величина иницијала, који својом висином захватају често преко 10 редова, типична је романска. Иницијали су са геометријским преплетом, комбинованим геометријским и биљним преплетом, а има и мотива биљака, људских фигура, сцена из лова и стварних и фантастичних животиња. Од познатих романских тема пада у очи календарска слика месеца децембра - убијање свиње, мотив који је унесен у Јеванђеље као обичан украс. Треба издвојити иницијал „П“ са две птице, који је употребљен за заштитни знак Народног музеја у Београду.
Минијатуре су цртане пером, затим бојене четкицом, црвеном, зеленом, жутом и белом бојом, и на крају украшаване златом. Радио их је Григорије, први по имену познати српски уметник, који се у Јеванђељу потписао следећим речима:
„Ја, грешни Григорије дијак, недостојан да се назовем дијаком, украсих златом ово јеванђеље кнезу Мирославу, сину Завидину.“
Местимично се може утврдити дословна веза између текста и минијатуре. Приморско порекло минијатура у Јеванђељу нарочито је потврђено једним Григоријевим натписом уз лик св. Јована. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ датира из XIV века. На основу монограма којима је украшен, претпоставља се да потиче из неког од светогорских манастира.
Јеванђеље је важно и због своје ортографије, као и због упоредне употребе старијег и новијег правописа.
ПУТЕШЕСТВИЈА ЈЕВАНЂЕЉА
Знимљиво је како је Мирослављево јеванђеље, једно од три највеће реликвије српског народа, и путањама свог „кретања“ пратило историју Срба.
Из задужбине кнеза Мирослава, цркве Св. Петра и Павла, у Бијелом Пољу, у XII веку је пренето на Свету Гору, у ризницу Манастира Хиландар. Године 1845. архимандрит Порфирије Успенски узима из рукописа један лист и односи га у Санкт Петербург. Јеванђељу и данас недостаје тај један лист. Више од педесет година касније, тачније 1896. године, монаси са Хиландара га поклањају краљу Александру Обреновићу. Године 1903. Јеванђеље бива предато Народној библиотеци. Током Првог светског рата „путовало“ је са српском војском преко Проклетија, при том брижљиво чувано као највећа реликвија и симбол оданости српског народа. Господу Богу. Тако бива однето и на Крф, где ће неко време боравити у тамошњој главној државној библиотеци. Од 1935. године биће изложено у Музеју кнеза Павла. Године 1941. бива пренето у Манастир Рачу, где ће бити чувано у ратним годинама, све до 1943. године. Тада Мирослављево јеванђеље бива пренето у трезор Народне банке, где се налазило до краја рата. Од 1945. године део је ризнице Народног музеја у Београду.
Јеванђеље се данас, након конзервације коју је у периоду од 1998. до 2000. године обавио тим стручњака у Народној библиотеци, чува и излаже у посебно климатизованој просторији Народног музеја, а документарна изложба у атријуму Музеја прати његову судбину кроз време.
Овај најстарији сачувани писани српски споменик приступачан је широј јавности само у изузетним приликама.
Мирослављево јеванђеље је 2005. године уврштено на УНЕСЦО-ву листу покретних културних добара од универзалног значаја за човечанство.
Аутор: Виолета Кецман
Нема коментара:
Постави коментар