PODGORIČKI sveštenik Branko Tapušković odgovorio je na pozive da se pretresu crkve i manastiri:
- Da, koristimo "sveoružje Božje", "mač duha koji je reč Božja", zaštićeni "štitom vere", propovedamo i širimo istinu i pravdu Božju, ne ljudsku, naoružani svim ovim prethodno nabrojanim. I još pride Časnim krstom. Sve ćete to "oružje", gospodo, naći u svakoj, pa i najmanjoj parohijskoj ili manastirskoj crkvi, gde se služi Sveta liturgija i gde se sabira narod Božji. A vi, ako želite, izvolite, pretresite, a mi ćemo se moliti Gospodu da nađete to "oružje". Biće i vama korisno.
Ustaške snage primorale su izmučene Crnogorce na predaju i pretvorile ih u Crnogorsku narodnu vojsku
Блајбуршко поље (Фото Музеј историје Југославије)
Početkom decembra 1944. krenulo je između 8.000 i 12.000 crnogorskih četnika i oko 3.000 izbeglica na golgotni put da bi izbegli dolazak partizanskih snaga i uspostavu komunističke vlasti. Oslobodioci nisu donosili ništa dobro svojim protivnicima iz višegodišnjeg građanskog rata pod okupacijom, a što su likvidacije nacionalne inteligencije po ulasku partizanskih snaga u Cetinje novembra 1944. jasno pokazale.
Tegobni marš išao je preko crnogorskih, sandžačkih, bosanskih brda i dolina, sve dok se kolona nije našla poražena usred Lijevča polja 6–7. aprila 1945. godine. U nestvarnoj nadi da stigne do saveznika, Pavle Đurišić kao neosporni vođa crnogorske nacionalne vojske i zbega, došao je u sukob s generalom Mihailovićem, pokušao da paktira s crnogorskim separatistima Sekule Drljevića koji su rat provodili u okrilju vlasti NDH. Ustaške snage primorale su izmučene Crnogorce na predaju i pretvorile ih u Crnogorsku narodnu vojsku, koja će se povlačiti na zapad krajem aprila i početkom maja. Pavla Đurišića i ostale vojno-političke lidere kolone likvidiraće u Jasenovcu samo koji dan pred ulazak partizanskih snaga. Po prelasku na teritoriju Slovenije na Đurđevdan 1945. Crnogorci su odbacili Drljevićevu komandu i produžili dalje kao ono što su bili – četnici. Do Zidanog Mosta te snage su došle 7–8. maja 1945. Zidani Most, slovenačko drumsko mestašce uz tok reke Save, i dan-danas je značajna drumsko-železnička raskrsnica. Partizanske snage zarobljavaju crnogorske četnike i izbeglice na više mesta u Sloveniji, 12–24. maja 1945. godine.
Blajburg, pogled s mosta na kojem je zaključeno izručenje izbeglica (Foto Vikipedija/Stebunik)
Ali, najveći deo crnogorske kolone nije bio zarobljen u zoni Zidanog Mosta, već je prošao tu deonicu krećući se potpuno zakrčenim putevima prema Dravogradu i staroj jugoslovenskoj granici. Pokret četnika i naroda uz pojedine borbe trajao je do jutra 15. maja 1945. godine. Najveći deo crnogorskog velikog zbega stići će da pređe austrijsku granicu i preda se Britancima u mestu koje Slovenci zovu Pliberk, a Nemci Blajburg. Tu na polju oko varoši smestili su se tog jutra crnogorski četnici i narod koji ih je pratio. Kako piše jedan od preživelih: „Desno su ustaše s hrvatskom zastavom, levo četnici sa srpskom. Četničku je zastavu razvio komandant pljevaljske brigade Jelovac.” Međutim, dolazak i pojava britanske vojske nisu bili prijateljski. Oni s tenkovima okružuju Crnogorce, kao i hrvatske ustaše.
Pregovarači su otišli prema britanskoj komandi u dvorcu pored varošice. Vojska i narod su ostali na okolnim poljanama, u iščekivanju. Britanci su ih, posle razjašnjavanja šta traže, odmah uputili u najbližu partizansku komandu.
Milan Basta, partizanski komesar divizije, kome su se Crnogorci projavili, imao je značajnu ulogu oko primoravanja njihovih snaga da se predaju i vrate preko granice. Sutradan, 16. maja, kolona se pod britanskim pritiskom i partizanskim uveravanjima da će sve biti u redu pokrenula nazad u Jugoslaviju, ka Dravogradu.
Koliko je moglo da bude zarobljeno crnogorskih četnika i naroda na poljanama kod Blajburga, Pliberka? U depeši od 16. maja u 7 i 20 časova, štab 3. armije izveštava Generalštab JA da je 15. maja uveče na granici zarobljeno 5.000 četnika. Milan Basta navodi sličnu procenu: „Lično sam 16. maja 1945. prošao pored cele zarobljene četničke kolone koja je marširala preko Prevalja–Šoštanja ka Dravogradu. Prema mojoj proceni i izjavama, četnika je u koloni moglo biti oko 6.000, uključujući u taj broj i nekoliko stotina do hiljadu izbeglih civila.”
Ova masa ljudi je posle tegobnog trodnevnog marša stigla u Maribor, gde je smeštena u privremenom logoru. Zarobljenici iz te najveće grupe, posle izdvajanja žena i dece, streljani su na brdsko-planinskim mestima Pohorja i oko Svetog Areha 20–22. maja 1945. Niko nije organizovao nikakvo suđenje, samo su nevoljnici popisani prema pripadnosti srezovima. Ostale grupe zarobljene na drugim mestima u Sloveniji streljane su na mestima kod Hrastnika, Kamnika, Radovljice, Šentvida i u Kočevskom Rogu. Građanski rat pod okupacijom, odnosno komunistička revolucija, podrazumevao je radikalan obračun s protivnicima u njemu. Ista nacionalnost, regionalna, pa čak i bratstvena, porodična bliskost, nisu bile prepreka da pobednici pristupe temeljnom iskorenjivanju poraženih.
Za razliku od hrvatskog slučaja, gde u današnjoj nacionalnoj mitologiji postoje termini „Blajburg” ili „križni put” i za koje se zna tačno šta označavaju, u crnogorskoj naraciji Drugog svetskog rata ne postoje ta dva termina. I pored činjenice da se najveći deo crnogorskih nacionalnih snaga i izbeglica predao takođe u Blajburgu i potom prošao „križni put”, u crnogorskoj istorijsko-političkoj mitologiji postoji samo termin „Zidani Most”, koji obuhvata predaju (hrvatski „Blajburg”), ali i stradanje i likvidacije („križni put”).
Crnogorski nevoljnici su tako bili i u danas „hrvatskom” Blajburgu, koji je prešao, međutim, u mitologiju hrvatskog naroda ili njegove emigracije. U raspodeli mitskih imena, Crnogorcima je dodeljen samo „Zidani Most”. Njihove blajburške žrtve su decenijama bile zaboravljene.
*Naučni savetnik, Institut za savremenu istoriju, Beograd
