петак, 20. август 2021.
понедељак, 9. август 2021.
недеља, 1. август 2021.
четвртак, 29. јул 2021.
среда, 28. јул 2021.
уторак, 27. јул 2021.
недеља, 18. јул 2021.
среда, 14. јул 2021.
субота, 10. јул 2021.
субота, 26. јун 2021.
петак, 18. јун 2021.
субота, 29. мај 2021.
среда, 26. мај 2021.
Upotreba akuzativa umjesto lokativa
"Evo me u Budvu!"
"Pređite na drugi šalteru."
Upotreba akuzativa umjesto lokativa tipične je crta nestandardnog govora (prvi primjer), dok je upotreba lokativa umjesto akuzativa (drugi primjer) posljedica nerazlikovanja padeža kretanja od padeža mirovanja.
Dakle, nalazim se u Budvi, živim u Podgorici, radim u banci, stojim u redu, beba je u autu (lokativ - lokacija, mjesto - padež mirovanja, koristimo ga kad želimo da kažemo gdje se nešto nalazi ili na kojem mjestu se nešto dešava .) Ali: lišće pada na zemlju, prelazimo na drugu kasu, dolazimo u Budvu, idem na Žabljak, putujem na more, beba sjeda u auto (akuzativ - padež kretanja.)
недеља, 23. мај 2021.
субота, 1. мај 2021.
Миодраг Булатовић пером указивао на снагу зла у људима
Miodrag Bulatović je perom uklizao na snagu zla u ljudima
Kada se govori o domaćim klasifikacijama, ujek se spominje Crnjanski, Andrić, Kiš, Pavić…, ali Rijetko Miodrag Bulatović, inače je upravnik, bez sumnje jedan od najznačajnijih pisaca srpskih modernih književnosti.
Mračno, morbidno, tragično, fantastično, čudesno i još mnogo toga što nikada neće biti postavljeno ravnodušnim, utkani su u poetiku ovog genijalca, koji je nama napušten prije tri decenije.
Jedini pisac koji je nastavio zlodjelo, rođen je u Okladaciji kod Bijelog Polja 1930. godine, a premijer je u Herceg Novom, 15. marta 1991.
Bule, kako su ga mnogi zvali, bio je, posla Ive Andrića, najpreveniraniji srpski pisac, ali u svojoj zemlji nepopravljivo zapostavljen. Veći prvi knjiga "Đavoli dolaze" osudio se u sam jugoslovenske proze, dok je za "Ljude sa četiri prsta" 1975. dobio NIN-ovu nagradu. Gimnazija je završila u Kruševcu, a na Beogradskom univerzitetu studirao je psihologiju i književnost. Ostalo je upamćeno da je na studijama krenulo u Nemačkom šilu. Kada ga je pitala šta će biti u Beogradu, odgovorio je da je trebalo da studira psihologiju. Majka ga je probala šta mu je psihologija, a on je rekao da hoće da bude pisac.
- Pisac! Dobro, samo pazi da te ne hvataš! - poručila mu je majka.
Bule se rado prisjetio susreti sa Andrićem i kako je, zahvalijući nobelovcu, postao član Udruženja književnika Srbije. Na sjednici uprave niko nije htio da ga podrži. Niko, osim Andrića, koji je rekao da ako Bulatovića ne gura na vrata, ući će kroz prozor.
Govorio je francuski, italijanski, njemački, engleski jezik. Radio je i kao novinar, kasnije se bavio i politikom, bio je narodni poslanik. Pisac, banovnik, disident, stručnjak za marketing i sve ono što je potrebno da bi dobra knjiga imala prodaju kao zaslužuju. Protivnik vlasti, kafanski čovek, ljubića žena lakog morala, stvaralac razuđenog ponašanja i nepresušne mašte. Sve je bio Bulatović, koji je u svom vremenu mnogo osporavan, priznat, omalovažen i dizajniran do nebesa, ponižan od strane vladajućih književnih autoriteta, a zatim vaskrsen i hvaljen.
Knjigama osvajao svijet
Genije iz Bijelog Polja, koje je bez velikog obrazovanja sa svojim knjigama stigao u više od 50 zemalja. Njegove knjige su izrazile na krajnjim tačkama zemaljskim kuglama. Roman "Crveni petao leti prema nebu" u dalekom Japanu imao je tiraž od 50.000 primeraka. Ovaj roman je objavljen i u Južnoafričkoj republici 1963. godine, kada je doživio čak tri izdanja, dok je knjiga "Ljudi sa četiri prsta" na drugom jeziku planirana za danas. Priča se da je Bule satima u Varšavi potpisivao knjige. Samo smo u Beogradu „Ljudi sa četiri prsta“ prodali više od 200.000 primeraka, dok je roman živeo deset izdanja.
U Istanbulu je Bulatović šesto nedenje bio na prvom mestu na listi najčitanijih stranih pisaca. Turski ambasador pomodno je trajno utočište u ovoj zemlji, jer je zbog romana „Heroj na magarcu“ postojala opasnost da mu se nešto izgubi u otadžbinama. Odgovorio je da je Turska lijepa zemlja, ali da je ipak u Parizu i Beogradu Džepše.
Početkom šezdesetih godina sada već prošli vijek prepoznat je u Francuskoj kao jedan od najoriginalnijih pisaca izvana francuskog govornog područja. Čuvene su i Bulatovićeve promocije u Minhenu, koje je pred mnogobrojnim javnim pričao anegdote i zbio šale, a zavisni tiraž od 200.000 primeraka imao je u Nemačkoj.
Oporavan i obožavan
Bulatović, pisac koji je uvijek bio demon u domaćoj literaturi, često je oporavan, premalo shvaćen, teško razumljiv, ali genijalan. Autor koji su strano kritičari upoređivali sa Dostojevskim, za što je nasljednik bio proglašen, sa Rableom i sa Servantesom, kod nas je, ipak, nedovoljan način, proučavan i malo pomiren van književnih krugova, i to vrlo brzo.
Komunistički generali pokrenuli su hajku na autora, koji je u romanu "Heroj na magarcu", kao što su tvrdili, "izvršio ruglu tekovine NOB-a".
Godinu dana proveo je u Parizu vodeći gotovo dvostruke životinje, posebno na dnu, u podzemlju, sa kriminalcima, prostitucima, političkim emigracijama, a danas u otmjenim kafanima, s novinama, pismima, urednicima i kćižarima ili zabavljačima nepozvan. Radio je na plazmu knjige, od tada je živio, a imao je i smisla za ono što je sada naziv marketinga.
- Umeo sam da iscedim ljubav iz suve drenovine - znao je reći.
O tome se pričalo jer je donio nešto brutalno i ludačko, uvijek na ivicama skandala. U Bulatovićevim romanima prisutan je nemoćna religija da se suprostavi zlu. To je velika i vrlo teška poruka koju šalju djevojka Bulatovića, da ne postoji sila koja se može suprotstaviti zlu. Poručivao je da je zlo toliko lako, a posebno što možete učiniti ako želite da mu se upravljate, da biste pogledali manje strašno. Od njegovog su bježali, a istovremeno ga prisluškivali, šta taj „demon“ govori. Bio je drukčiji, duhovit i jezovit, od izraženog talenta za rukovanje, niko mu nije mogao suprotstaviti, niti doskočiti, jer je bio brži na „novom duhu“, kako je definisao svoje reflekse.
Zanimljivo je da Bule nikad nije bio.
- Dosta mi je privatnog ludila, pa mi nije potrebno alkoholno - to je bio odgovor kad je godina odbio čašicu pića.
Bio je zabavan, duhovit, maštovit. Njegovi podvizi su često bili u domenu fantastike, a Buletovi prijatelji su tvrdili da nikada nisu upoznati muškarci koji je imao mnogo sablaznih priča iz ličnih iskustava kao što ih je on imao.
A kada je u Igalu 15. marta 1991. godine, srce je otkucalo, u istoj godini kad je i Rablea, Bule je reka љekarki, koja mu je skidala sat ručni da mu da u venu injekcije za razbijanje tromba: „Nek 'kuca sat, kad već ne može moje srce. "
Literatura zamijenila krvnu osvjetljenje
Buletova tetka i Jen Muž Fjodor Arhipov, emigrant iz Odese, ubili su mu oca i to pred očima dječaka, koji je tada imao desetak godina. Poznavanje tradicije vele da se u Crnoj Gori ne pamti da je sestra ubila brata. Vidjevši mrtvog oca, dječak se nad lešom počeo tući kamerom u glavi, bio je oblik krvi kao i ubijeni Otac. Od tada je patio od blažeg oblika epilepsije.
U neizmjernom jadu pod teretom ogromne nesreće u dječjem srcu se rodila i odluka o osvjetljenju. Tako je zapaliti tetkinu kuću, ali ga taj čin nije oslobodio. Mnogo kasnije odabir čin osvete predstavljene pomoću Riječi. Tako će riječ Miodraga Bulatovića prihvatiti osvjetnička svojstva.
- Da nisam ušao u tu vrstu kriminala koji se zove literatura, vjerovatno da je u jednom drugom, stvarnom, još više postigao. Zato je za mene literatura spas. Čovek, ili dečak onog mentaliteta, u činu osveštenog teško da bi se ikad uspostavio. I ko zna koliko bi trebalo, tuđe, morao bih da prolimam da bih osvijetlio onu koja je prolio Fjodor Arhipov. I koji su prolili druge ljude svih godina mog života. Meni je literatura zamenila krvnu osvetu - govorio je on.
O crnogorskoj literaturi
- Ne postoje dve crnogorske literature, niti je Crnogorce moguće deliti. Crnogorci su kategorija. Velika jedna stvar, nedjelja stvar, Alem kamen u jednom velikom mozaiku. Ne volim se to smanjiti, mračno je to i stiže iz daleke. Mi koji stvaramo literaturu duboko smo svesni kome se pridružujemo, a mi pripadamo, čak i onda kada dobro ne pišemo, literatura Njegoša, Marka Miljanova, Ivana Andrića i Vuka Karadžića - govorio je Bulatović.
Bibliografija
- „Đavoli dolaze“ (1955)
- „Vuk i zvono“ (1958)
- „Crveni petao leti prema nebu (1959)
- „Heroj na magarcu“ ili „Vreme srama“ (1967)
- „Rat je bio bolji“ (1968)
- "Gde je došao" (1969), drama
- „Ljudi sa četiri prsta“ (1975)
- „Peti prst“ (1977)
- „Gulio Gulio“ (1983)
- „Tetoviranje srca“ - roman u pripremama
https://www.glassrpske.com/cir/kultura/kultura_vijesti/miodrag-bulatovic-perom-ukazivao-na-snagu-zla-u-ljudima/353926
недеља, 18. април 2021.
среда, 14. април 2021.
петак, 9. април 2021.
Сто година Мојковачке битке
Сто година Мојковачке битке
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије.
Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца од октобра 1915. до јануара 1916. године.
У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.
Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни део аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.
Други део је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмерених ка Ловћену.
Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели.
Укупан број војника у црногорској Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.
Сердар Јанко Вукотић
Сердар Јанко Вукотић један је од првих школованих официра Кнежевине Црне Горе. Подофицирску и официрску школу завршио је у Модени (Италија).
У Првом балканском рату заповедао је Источним одредом, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог светског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске.
За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916, неколико дана пре распуштања црногорске војске. После капитулације одведен је у заробљеништво.
По повратку из заробљеништва примљен је у Војску Краљевине СХС, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала. Умро је 1927. године у Београду, где је и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу.
Аустроугарска војска је ангажовала две дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим двема дивизијама чинило је 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.
Војска је била опремљена пушкама, тзв "маузерке", затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедела.
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску.
На удару 6. аустроугарског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до поподне.
После тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да освоји Бојину њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.
Освајањем Бојине њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану "мојковачких врата".
Према процени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, где са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.
У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.
У снегом завејаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.
Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.
У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, који успева да после толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви.
Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.
Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.
Први јуриш није успео. Почињу и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по "сваку цену" заузме Бојина њива.
Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.
Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.
"Борили смо се против јунака из бајке…"
О јунаштву црногорске војске најбоље сведоче речи аустроугарских официра, учесника битке.
Пуковник Рихтер је записао да "храброст црногорског војника нема премца у историји ратова".
Генерал Хецендорф, према сопственом признању, није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсецање макар једног дела српске војске у повлачењу. Много касније он ће рећи: "Борили смо се против јунака из бајке..."
Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.
Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.
Оружје на Мојковцу
Црногорска војска по организацији, техничкој спреми и обучености није се могла мерити са савременим војскама тог доба. Она је претежно била формирана на територијално-племенској основи. Изузев регрутских батаљона, то је била војска милицијског типа – "наоружани народ".
Почетком 20. века Црна Гора је добила неколико драгоцених товара оружја из Русије, који ће јој бити од велике помоћи у ослободилачким ратовима 1912. и 1913, али и у Првом светском рату. У товару који је испоручен у Котору било је 12.000 пушака система "малихер" у народу одмах прозване "московке".
Нешто касније Русија у Црну Гору шаље и неколико топова типа "обуховски". Бијући бој за бојем "московке" су неохлађене ушле у Први светски рат, прегорелих цеви али сачуваних бајонета који су били дугачки готово колико и пушке. Ти бајонети ће бити пресудни у борбама прса у прса са аустоугарским војницима, чије су пушке "маузерке" имале знатно краће ножеве.
На Мојковцу је било осам митраљеза већином руских, али је било и аустријских, отетих у претходним борбама. Црногорска Санџачка војска у Мојковачкој бици имала је 22 лака топа и само две тешке руске хаубице.
Поред руских топова система "обуховски", у бици на Мојковцу учествовали су и немачки "крупови" и француски "дебанжови".
Две тешке хаубице, једине којима је располагала читава црногорска војска, током борби 1915. године премештане су са бојишта на бојиште од Дрине и Вишеграда до Мојковца. Три дана пре битке хубице су извучене на врх Малог препрана, који гледа на Подбишће, одакле ће у зору 6. јануара почети да туку по непријатељским положајима.
Српска артиљерија
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сећању сваког војника.
Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Три српске батерије добиле су и извршиле последње наређење, сместивши се уочи битке лево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак.
На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге две српске батерије обишла је група црногорских стараца и жена.
Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале српске војнике.
Победници, побеђени
"Иако залуд", како је сердар Јанко Вукотић рекао у последњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара, а слава оружја црногорске Санџачке војске у, како су га Црногорци називали, Вељем рату, крунисана је мојковачком победом и испуњењем дуга према братској српској војсци.
Делови две аустроугарске дивизије, 53. и 62, укупно 14 батаљона, заустављено је и натерано на повлачење. Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Црногорска Санџачка војска је била свесна да је то битка за успешно повлачење српске војске због чега аустроугарска армија није успела да затвори "мојковачка врата".
Та капија је остала слободна чак и када је српска војска већ преко Албаније избијала на море.
Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладнели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.
Вест о паду Ловћена неколико дана касније деловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.
Настала је чудна ситуација у којој побеђени непријатељ бежи, а победник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице.
Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске издато је једном нареднику из Штитарице. Наредник се звао Новак Вуковић, а наређење је гласило: уништити сва оружја да не би користило непријатељу.
Топови су закопавани или бацани низ Тару, а један вод је читаву ноћ и дан сакупљао и доносио на гомилу топовске гранате, митраљезе, барут и муницију.
Када је све што се могло сакупило, наредник Вуковић је запалио барут. Уследио је огроман пламен и експлозија која се чула све до Колашина, Роваца и Мораче. Док су летела и падала парчад челика по оближњим кућама и снегом прекривеним ливадама, војници су плакали.
Највећи значај Моковачке битке било је спречавање аустроугарске војске да пресече повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, и даље ка Крфу.
Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилама, а памте се и речи владике Николаја: "Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану."
Извори: Операција Црногорске војске у Првом светском рату, Војноисториjски институт Београд, Манфред Раухенштајнер, Последњи рат Аустро-Угарске 1914-1918, Бохлау Верлаг Беч и Љубо Анђелић/Јеврем Брковић, Мојковачка врата, 1966, Обод Цетиње.