Petar II Petrovic Njegos

Ja se Turaka i ne bojim, ja se bojim svoje brace: Turci nijesu nigda mogli Crnu Goru pregaziti, ali su me braca moja cesto pritijesnila!
Petar II Petrovic Njegos
1851. godine


Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu u tudjini, sluzis Tuku i Mandzuku, a na tvom ognjistu vatra se gasi.
Petar II Petrovic Njegos
1851. godine


Sta kome cini ovaj kameniti krs, okupan suzom i krvlju!
Petar II Petrovic Njegos


Nekizi Crnogorci prodali bi... za novce (ne samo) dio od Boga nego ot duse i ot svojega oca i majke i brace... i svojega otecestva.
Petar II u pismu Crmnicanina
od 15. jula 1831. godine


Ako mi oduzmete pravo da kaznjavam smutljivce, ja necu moci biti crnogorski vladika. Moja dusa ne podnosi bezvlasca, a ta krajnost – ja se zgrazavam – izgleda mi bliska.
Njegos u pismu Neselradu
od 26.02.1837. godine

Hoce li se nas narod svijetu pokazati dostojnim samostalnosti ili ce vjecno obozavati tudje verige, koje im vec tolika vijeka prepilise vrat i satrijese narodnost? Ja vidim strasne pogreske. Meni se cini da se od prvog cilja daleko odstupilo. Daj Boze da se varam.

Njegos u pismu Vrazu od 1848.


Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osjecati cijena te pomoci. Ja gospodar slobodne Crne Gore pravi sam rob petrogradskih cudi. To mi je dodijalo, pa hocu taj jaram da zbacim.

Petar II Petrovic Njegos


Sve nase ideje imaju veliku glavu a slabe noge.

Petar II Petrovic Njegos

Na onome lomnom Šekularu

Biciklizam - Opis staze

Na onome lomnom Šekularu


13/04/2014 Jovan Nikolic

Nadmorska visina0.0km10.0km20.0km30.0km40.0km1,000m500m750m1,250m
Dužina: 48.18 km
Najviša tačka: 1200 m
Najniža tačka: 668 m
Ukupni uspon: 1580 m



Mnogo lijepih biciklističkih trenutaka se doživi, kako kaže ona narodna pjesma na tom lomnom Šekularu, naročito ako ste spremni da se upustite u potpuno istraživanje ovog zabačenog i još uvijek skroz ruralnog kraja, danas čak i više nego prije par decenija. Fenomenalnih staza ima u izobilju i neke od njih će biti uvrštene u naš projekat markacije biciklističkih staza na teritoriji beranske opštine o čemu će tek biti riječi, a danas ćemo vam ukratko predstaviti jednu rutu koju često vozimo a provešće vas kroz nekoliko lijepih šekularskih sela koja su još uvijek prepuna autohtonih kuća koje tihuju u očaravajućim pejzažima.

Iz Berana do sela Rijeka Marsenića, odakle ulazimo na dionicu zbog koje smo i krenuli na ovu vožnju, možete stići magistralnim putem za Andrijevicu ili, što je naša preporuka, starim putem preko Buča i Vinicke. Dinamičnije je i veća je bezbjednost. Iz Andrijevice takođe magistralnim putem gdje se na 8km treba isključiti sa magistrale i preći most preko Lima.

Odmah nakon groblja u Rijeci Marsenića, je raskrsnica gdje treba skrenuti desno. Sa lijevim putem, koji vodi za Navotinu, susrešćemo se u povratku.

Ovaj asfaltni dio rute, u dužini od oko 10km od Rijeke Marsenića do sela Bulići je potez kojim često voze beranski biciklisti. Uspon je blag (prosječni nagib 5.2%), prihvatljiv svakome, a saobraćaj je prijatno rijedak. Idealno za opušteno pedalanje uzvodno Šekularskom rijekom, koja vijuga između šumovitih planinskih padina a tvore je hladne rječice i potoci koji dotiču iz pravca Mokre [1] i Sjekirice. Pored rijeke povremeno se mogu sresti ribolovci jer u njoj još uvijek ima potočne pastrmke a nekada je bilo i lipijena. Krivolov je i ovdje učinio svoje tako da je drastično devastiran riblji fond kao uostalom u svim našim planinskim rijekama koje su nekada bile prepune ribe.

Na 5km od Rijeke Marsenića [2] sa lijeve strane je mostić odakle vodi makadam prema selu Mezgalje, ali i dalje ka ostalim selima sa te strane Šekulara kroz koja ćemo proći u povratnom dijelu ove ture.

Na 7.2km proći ćemo pored jedne pilane, a 400m dalje ulazimo u selo Orah, u kome je izgrađena mini-hidrocentrala, prva od tri na slivu Šekularske rijeke. I tu postoji makadam koji se lijevom stranom padine uspinje ka selu Ulica, a naša trasa nastavlja desno preko mostića. Od tog trenutka pa do mjesta Lazi, zbog radova na hidro-elektranama asfalt ne postoji, ali vjerovaćemo investitorima i njihovom obećanju [3] mještanima da će put biti saniran i ponovo asfaltiran, tako da ćemo u ovom tekstu računati da ova biciklistička tura i dalje vodi asfaltnom podlogom.

Potez koji slijedi, pored lijepog krajolika, karakteriše i blago pojačanje uspona, a proći će se, iako naselja nisu vidljiva sa puta, pored mjesta Livadica, Lazi… Zatim još jedna pilana (10.6km od Rijeke Marsenića) i eto nas na kraju asfaltne dionice, kod druge mini hidro-elektrane i škole. U kući koja se nalazi sa desne strane, preko puta školske zgrade,je nekada bila kafana i već duže vrijeme je zatvorena. Nemojte da se pređete kao ja pa da uđete u privatnu kuću i naručite piće. Na sreću, Šekular je nastanjen ljubaznim ljudima pa je domaćin na moje pitanje – Ima li nešto hladno da se popije? Pivo? – spasio situaciju prijatno odgovorivši – Ima naravno, ovo je domaćinska kuća!  Čak je ugostio i doktora Kljajića koji je stigao nakon mene, a za blam smo saznali tek poslije petnaestak minuta kada sam, napokon konstatirajući nekafansku atmosferu, upitao – Oprostite, da li je ovo kafana?

Dakle, kraj asfalta. 20.5km od Berana a 19.30km od Andrijevice.  1008 metara nadmorske visine. I raskrsnica. Prema jugu, odvajaju se dva puta, jedan vodi do zaseoka Bulići (300m, 1060mnv) čije kuće se vide na proplanku iznad, a drugi do sela Spalevići (1.7km, 1200mnv). Mi nastavljamo sjeverozapadno, preko drvenog mostića, pored Rmuške rijeke još nekih 200m. Tu treba zastati. Nastavak puta vodi ka Mokroj planini i može se njime izaći preko Repišta na Mašnički katun (1790mnv). Za šekularska sela, kroz koja ćemo se vratiti nazad kući skrećemo oštro lijevo, prema sjeveroistoku, i to je trenutak kada preko Zavora, kroz četinarsku šumu, počinjemo najjači uspon na ovoj turi. Doduše, dugačak je samo oko 2km, ali je zato prosječan nagib jak, nešto preko 11% (max 24%).

Vrijedi poći ovuda, čak i da morate izgurati bajk tih 2km jer užitak je zagarantovan. Nakon uspona počinje blagi opuštajući spust kroz šekularske zaseoke a ako pedalate u popodnevnim časovima, dolina Šekularske rijeke je u debeloj hladovini i zna da bude prohladno, čak i ljeti, dok na ovim stranama tada grije prijatno poslijepodnevno sunce. Tu su i par sjajnih vidika.

Da kažemo još da na 1.7km od početka ovog uspona treba nastaviti pravo jer skretanje udesno na oštroj krivini vodi do sela Rmuše a dalje i na Mokru planinu. Još malo naprijed i pogled će se otvoriti i ugledaćemo prva imanja rasuta po padini.

Ređaju se Jašovići, Radmuževići, Kukalji, Ulica, Ćetkovići, Mezgalje.

Šekular je veliko selo sa bogatom istorijom.  Prvi put se pominje  u Dečanskoj hrisovulji 1220. godine i u Povelji Banjske. Njime su kroz istoriju upravljali knezovi, despoti, vojvode. Vjekovima se ratovalo ali i lijepo živjelo.

Međutim, došla su neka druga vremena i Šekular danas, uostalom kao i mnoga sela u Crnoj Gori, životari svoje možda i najteže dane. Šekular je 1961. godine brojao 1.564 stanovnika, da bi taj broj ove godine bio sveden na svega par stotina. U Osnovnoj školi „Vukajlo Kukalj“ prije pet decenija nastavu je pohađalo blizu 400 učenika, dok je u ovoj godini taj broj tek tridesetak đaka.

Žitelji Šekulara ovako razmišljaju na tu temu:

Šekular je nekad bio pun naroda. Mjesni centar je živio kao pravi mali grad, jer je poput urbanih sredina imao sve potrebno za život. U Šekularu smo imali poštu, ambulantu, kafane, prodavnice, pekaru, ciglanu, stanicu policije, a proizvodili smo i struju. Imali smo jaka pojedinačna gazdinstva, sa čuvenim stočarima koji su na širim prostorima isticani kao primjeri uspješnosti. Nažalost, danas su naša sela mrtva, jer su sve nekadašnje vrijednosti uništene. I to malo stanovništva što je ostalo u Šekularu ima jedino čist vazduh i plavo nebo iznad glave. Sve ostalo, počev od puteva, šuma i dugog prirodnog bogatstva, što bi kazao naš narod, „predano je vragu”. Zato u školskim klupama imamo tako mali broj učenika, uz opravdan strah da će na ovom području ubrzo zagospodariti bijela kuga.Zorka Brakočević

Šta da kažem kad je sve već ispričano. Rastužim se kad se sjetim kako se nekad živjelo. Nema ljudi, nema momačke i djevojačke pjesme. Nema veselih kola. Okupljamo se samo na sahranama, a ako se ovako nastavi uskoro neće imati ko koga da sahrani. Narod odlazi, jer u ovakvim uslovima ovdje nema života. No, koliko je krivo društvo u cjelini, za ovakvo stanje kriv je i taj isti narod, jer niko neće ništa da radi. Svi traže lagodan život. Davno sam rekao – ko jednom pojede paštetu u Beranama, taj se više ne vraća u šekularska sela.Rajo Ljubić

Nekad su od Berana do Šekulara saobraćali autobusi i kombiji po nekoliko puta dnevno i svi su bili puni putnika. Danas putnike prevozi samo jedan kombi, s tim što je i on uvijek poluprazan. Prosto ne znam šta se ovo uradi. Niko neće da se žrtvuje, svi hoće da žive na gotovo. A ja sam svojevremeno 15 godina redovno putovao iz Šekulara do Berana gdje sam radio u fabrici celuloze. Nije mi to padalo teško, jer se išlo naprijed. Jednostavno, narod je imao volju za životom. Odjednom sve se promijenilo. Sela su počela da propadaju uporedo sa zatvaranjem fabrika. Tako smo izgubili i radnika i seljaka. Zato je Šekular danas tu gdje jeste, na rubu umiranja.Milovan Radević

Biciklisti, planinari, mušičari, fotografi, zaljubljenici u prirodu, etno-turisti, poklonici zdrave hrane i zdravog načina života bi sigurno voljeli Šekular i planine koje ga okružuju. Siguran sam da je to pravac u kome treba razmisljati. Potrebna je moderna strategija razvoja sela, zasnovana na održivom razvoju a dvije osnovne pretpostavke za to su povezanost poljoprivrede i turizma.

Ostavljamo da oni koji su plaćeni za to počnu konačno da razmišljaju o ovim problemima ali i o mogućnostima, a mi nastavljamo da pedalamo kao i obično za svoju dušu.

Od prvih kuća u Jašovićima pa do posljednjih kuća u Mezgaljima, vozimo makadamom koji siječe padine na nadmorskoj visini između 1100m i 1200m u dužini od oko 5.5km. Pored već pomenutih autohtonih kuća sa početka ove priče, impozantan je i krš pod imenom Crvena stijena (1469mnv) koji se moćno izdiže iznad Kukalja a sastavni je dio brda Crni vrh iza koga se nalazi selo Rovca. Ako zastanete i okrenete se prema jugozapadu, opčiniće vas do kasno u proljeće bijeli vrhovi Mokre planine. A južno i jugoistočno su Sjekirica i Balj.

Od Radmuževića, ima jedan put kojim se može voziti ka Rovcima, a jedino zbunjujuće mjesto na ovoj dionici je na 25km od Berana (24.2 od Andrijevice), čim ostavite iza leđa Crvenu stijenu, gdje treba skrenuti udesno uzbrdicom. Suprotan smjer se spušta kroz selo Orah do Šekularske rijeke.

Odmah prije ulaska u selo neobičnog imena Ulica, koje ćete prepoznati po crkvi, danas jedinoj u Šekularu, sa desne strane nalazi se izvor sa dobrom i hladnom vodom.

Iako se na prvi pogled ništa značajno ne bi moglo zaključiti jer radi se o lokaciji sa svega desetak kuća selo Ulica je oduvijek bilo glavno središte Šekulara.  Imalo je, kažu, svoje kule, bedeme, uske kaldrmisane ulice, imalo je šetalište.  Tu je bio i manastir kome su pripadale crkve sela Šekulara. U njemu je bila rezbarska škola, molitvenik, zublja slobodarska, svetionik.  Tu se zborilo i dogovaralo, vijećali nekad glavari, donosili važne odluke. Tu je i spomen obilježje vojvodi Daši koji je najduže, baš iz Ulice, vladao Šekularom. Tu se i danas pored obnovljenog manastira nalazi Dašina kamena stolica, a čuva se i njegov topuz i mač. Na ovom mjestu je i spomen-obilježje palim borcima i žrtvama u Prvom i Drugom svjetskom ratu.

Napuštamo ovu neobičnu istorijsku lokaciju i pedalamo (2km) dalje između Ćetkovića i Mezgalja polako ostavljajući posljednje kuće iza sebe a kada prođemo malo groblje sa naše desne strane, to je ujedno i pozdrav sa Šekularom i početak 4.8km dugog spusta preko Lipovice do Rijeke Marsenića.

Oko 450m metara od groblja, na prvoj krivini koja slijedi, treba zastati. Pođite lijevo, par metara malom stazom, i doći ćete do jednog krša sa koga se pruža fenomenalan vidik na Šekularsku rijeku i asfaltni put za Šekular, na Kostreš i ostala okolna brda…

Kada se spustimo u Rijeku Marsenića, izlazimo na onaj lijevi put koji je spomenut na početku teksta (34km od Berana, 33km od Andrijevice), i to je raskrsnica koja nudi par alternativa za povratak. Za Berane se možemo vratiti starim putem kojim smo došli, magistralom ili desno od ove raskrsnice, preko sela Navotina. Ali ako vam je malo avanture, ima još jedna alternativa. Nazad prema Šekularu, i nakon 600m skrenuti desno sa asfalta, prema selu Lukin fir. Odatle još oko 2km pedalanja makadamom a zatim, u samom selu skrenuti opet desno, na jednu stazicu koja će vas odvesti do lijepog vidikovca odakle se pruža dobar pogled na Komove i rijeku Lim.  Primijetićete i viseći most. Spustite se do njega, pažljivo ga pređite, što je samo po sebi atrakcija, i strmom stazom 150m izgurajte bajk do magistrale, a onda prema Andrijevici ili Beranama. Biciklisti koji su na ovu turu krenuli iz Andrijevice, mogu se čak vratiti putem – pravo od Lukinog fira – i izaći će na Seoce.

To je samo prijedlog, a naša tura nastavlja kao što smo rekli desnom obalom Lima, preko Navotine, koja je od Rijeke Marsenića udaljena svega 1km. Ova dionica za povratak je mnogo ljepša od one kojom smo došli, jer vozimo skoro svuda neposredno pored rijeke Lim a saobraćaja gotovo i da nema. Do kraja Navotine je asfalt, a odatle makadam kojim ćemo ispod Ravnih šuma, preko lokacije Pobijenik i Bijednja stići u selo Donja Ržanica, kroz koje ćemo opet asfaltom, preko Luga stići napokon u Berane.

Ova tura, iako će nekome možda izgledati preteška, u stvari je ruta koju svako sa iole kondicije i nešto volje može da odvozi. Nemoj da se obeshrabrite, krenite hrabro u taj lomni Šekular, i ako vam se ova avantura svidi, znajte da tamo ima još mnogo skrivenih kutaka koji čekaju da ih otkriju ljubitelji planinskog biciklizma.
http://www.pedalaj.me/na-onome-lomnom-sekularu/

Atak na imovinu SPC

Atak na imovinu SPC

  O sve većoj popularnosti SPC u Crnoj Gori, vjere u cjelini, a posebno mitropolita dr Amfilohija svjedoče brojne ankete. Crkva i dr Amfilohije danas uživaju neprikosnoveno narodno povjerenje


  Dru­štve­ni po­lo­žaj Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Cr­noj Go­ri ima ve­o­ma du­gi pe­ri­od tra­ja­nja, ko­ji se mje­ri de­se­ti­na­ma vje­ko­va. Uvi­jek je bio iz­u­zet­no zna­ča­jan za raz­voj Cr­ne Go­re. Čak i sud­bo­no­san za nje­nu ka­sni­ju dr­žav­nost. Ne­za­mjen­ljiv u iden­ti­te­tu Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca. U du­goj isto­ri­ji tra­ja­nja – ri­jet­ki su bi­li „da­ni pre­da­ha“ – ne­hri­šćan­skog na­ro­da. Da bi se aku­mu­li­ra­la sna­ga za no­vu eta­pu „ne­pre­kid­ne bor­be“.

Če­sto su na uda­ru bi­le vla­di­ke i dru­gi cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci. Ne­ki od njih su za­vr­ša­va­li ži­vot u naj­stra­šni­jim mu­ka­ma var­var­skih oku­pa­to­ra. Ni­je Nje­goš slu­čaj­no za­pi­sao i po­zna­te sti­ho­ve: ‘’Spu­šta­vih se ja na va­še uže! Uma­lo se uže ne pre­tr­že’’!

Po­ne­kad je to uže bi­lo pri­je­te­ća opa­snost za op­sta­nak hri­šćan­skog na­ro­da. U nje­go­voj bor­bi da bra­ni i od­bra­ni slo­bo­du na­ro­da i ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re. I ma­lo­broj­ni ne­hri­šća­ni Cr­ne Go­re di­je­li­li su sud­bi­nu ve­ćin­skog na­ro­da. Nji­hov do­pri­nos je bio i on­da ka­da se ni­je­su mi­je­ša­li u te de­li­kat­ne od­no­se ne­pre­kid­ne bor­be. U sva­kom slu­ča­ju, hri­šćan­ski na­ro­di Cr­ne Go­re, a po­seb­no pra­vo­slav­ni na­rod – bio je ne­pro­boj­ni be­dem za od­bra­nu hri­šćan­ske Evro­pe od agre­siv­nog isla­ma.
Da­nas su svi iz­jed­na­če­ni sa osta­lom bra­ćom u vje­ri. Po­lo­žaj Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i nje­nih sve­šte­ni­ka, me­đu­tim, ostao je i da­lje vr­lo te­žak. Ka­to­li­ci su uži­va­li za­šti­tu Va­ti­ka­na, mu­sli­ma­ni – po­moć bo­ga­tih afrič­kih dr­ža­va i po­seb­no li­de­ra Ga­da­fi­ja, dok su pra­vo­slav­ci bi­li bez ika­kve za­šti­te. Stra­da­li su kao nji­ho­va bra­ća u vje­ri – u SSSR-u na­kon po­bje­de Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je 1917. go­di­ne. 

Sje­ćam se da se Vjer­ska ko­mi­si­ja Vla­de Cr­ne Go­re – či­ji sam bio član - iz­bo­ri­la 70-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka – za so­ci­jal­no, zdrav­stve­no i pen­zij­sko osi­gu­ra­nje ma­log bro­ja ško­lo­va­nih sve­šte­ni­ka. To je bi­lo vri­je­me ugled­nog vla­di­ke Daj­ko­vi­ća ko­ji je uži­vao ve­li­ki ugled i po­što­va­nje i zbog svo­je an­ti­fa­ši­stič­ke bi­o­gra­fi­je. I po­seb­no zbog svog že­sto­kog ot­po­ra iz­grad­nji Nje­go­še­vog ma­u­zo­le­ja na Lov­će­nu. Že­sto­ko se pro­ti­vio skr­na­vlje­nju cr­no­gor­skog par­na­sa. Ko­mu­ni­ci­rao je sa Od­bo­rom za po­di­za­nje Ma­u­zo­le­ja uvi­jek ga oslo­vlja­va­ju­ći kao Od­bor za ru­še­nje Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu. I sva­ko nje­go­vo pi­smo je bla­go­vre­me­no do­šlo na tu adre­su.

Na­kon do­la­ska mi­tro­po­li­ta dr Am­fi­lo­hi­ja, pri­je vi­še od 20 go­di­na, stva­ri su se u Cr­noj Go­ri mi­je­nja­le na bo­lje. To po­tvr­đu­ju i sle­de­ći fak­to­graf­ski po­da­ci: go­di­ne 1953. –33 od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re se iz­ja­šnja­va da su ate­i­sti; Ti­to­grad je pred­nja­čio sa čak 63,7 od­sto. Kra­jem 90-ih go­di­na bi­lo je u Cr­noj Go­ri sa­mo de­se­tak pa­ro­hij­skih sve­šte­ni­ka; da­nas se nji­hov broj mje­ri sto­ti­na­ma ško­lo­va­nih sve­šte­ni­ka. 

Naj­ve­ća ob­no­va du­hov­nog ži­vo­ta u Cr­noj Go­ri je ob­no­va po­vje­re­nja i sve­na­rod­ni po­vra­tak svo­joj vje­ri. Sim­bol tog ugle­da i po­vje­re­nja je iz­grad­nja i pro­mo­ci­ja ve­le­lep­nog Hra­ma Hri­sto­vog Vas­kre­se­nja, ko­ji je uči­nio Pod­go­ri­cu zna­me­ni­tim evrop­skim gra­dom.
Na­rod bra­ni svo­ju cr­kvu od no­vih ne­vo­lja ko­je su eks­a­li­ra­le pro­mo­vi­sa­njem ta­ko­zva­ne Cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve; pri­jet­njom da će bi­ti uklo­nje­na (či­taj - sru­še­na) cr­kva na Ru­mi­ji i na­ro­či­to na­sto­ja­njem da se do­ne­se no­vi za­kon o vjer­skim za­jed­ni­ca­ma, po ko­me bi mno­ga cr­kve­na do­bra pre­šla u vla­sni­štvo dr­ža­ve i or­ga­na dr­žav­ne vla­sti. U slič­noj si­tu­a­ci­ji je i imo­vi­na SPC u svim no­vo­na­sta­lim dr­ža­va­ma na ru­še­vi­na­ma pret­hod­ne vr­lo ugled­ne i uva­ža­va­ne SFR Ju­go­sla­vi­je.
Ri­ječ je o re­pre­zen­ta­tiv­nim re­zi­den­ci­jal­nim objek­ti­ma, atrak­tiv­nim ze­mlji­šnim lo­ka­ci­ja­ma, sto­ti­na­ma hek­ta­ra zna­čaj­nih re­sur­sa, itd. No­ve dr­ža­ve su i „sli­je­pe i glu­ve“ na za­htje­ve le­gi­tim­nih cr­kve­nih or­ga­na da se, ma­kar, ubr­za po­stu­pak po­vra­ća­ja uzur­pi­ra­ne cr­kve­ne imo­vi­ne, ko­ja je „od pam­ti­vi­je­ka“ vla­sni­štvo SPC... Kad je ri­ječ o Cr­noj Go­ri, sa­mo će­mo na­ve­sti da je u vla­sni­štvu SPC ze­mlji­šte na kom je iz­gra­đen da­na­šnji sta­di­on „Bu­duć­no­sti“ u Pod­go­ri­ci. Za­tim grad­sko gro­blje Če­pur­ci, ta­ko­đe u Pod­go­ri­ci, Nje­go­še­va Bi­ljar­da na Ce­ti­nju, pa za­tim 2/3 ze­mlji­šta na ko­me je iz­gra­đen Da­ni­lov­grad. Na si­lu i bez pa­pi­ra je od­u­ze­ta imo­vi­na sve­ti­li­šta ma­na­sti­ra Ostrog, itd. itd.
O sve ve­ćoj po­pu­lar­no­sti SPC u Cr­noj Go­ri, vje­re u cje­li­ni, a po­seb­no mi­tro­po­li­ta dr Am­fi­lo­hi­ja svje­do­če broj­ne an­ke­te. Cr­kva i dr Am­fi­lo­hi­je da­nas uži­va­ju ne­pri­ko­sno­ve­no na­rod­no po­vje­re­nje. Za­to se na­rod pro­ti­vi pri­ti­sci­ma or­ga­na vla­sti u Cr­noj Go­ri i na­mje­ri oti­ma­nja ma­te­ri­jal­nih do­ba­ra u vla­sni­štvu Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.

Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić
http://www.dan.co.me/ 

Lovćenski zvončić

posta.cg.me

"400 g. od rođ. Svetog V. Ostroškog

12. 05. 2010.

"400 g. od rođ. Svetog V. Ostroškog"

Autor

Đorđije Radevićhttp://www.postacg.me/Izdanja-2010

Kolomboć

Црногорско зрно међу Лалама


В. Кадић | novosti.rs

На војвођанске оранице уселио се колумбоћ, чије је семе пореклом из Бјелопавлића, питомог краја подно острошких греда у Црној Гори


На војвођанске оранице уселио се колумбоћ, чије је семе пореклом из Бјелопавлића, питомог краја подно острошких греда у Црној Гори. Пре годину дана семе белог кукуруза је стигло на имање Атиле Хорвата, из Србобрана. На његовом имању родило је девет тона колумбоћа.

- Пре годину дана дошли су људи у Подгорицу, чули за бели кукуруз и тражили ми семе, како би њиме „залили“ пољанче у Војводини. Био сам скептик по питању да ће им успети, али сам се преварио. Управо се спремам да пођем код Хорвата и озваничимо бербу „црногорског кукуруза“ - каже Светозар Радоњић, власник подгоричке фирме „Агровита“, инжењер агрономије, добитник многобројних признања и медаља за иновативност и квалитет еколошких производа.

Радоњић подсећа да је кукуруз изузетно здрав.

- Он не гоји, као ни качамак од њега. Управо Црногорци највише у Европи користе овај производ у исхрани па због тога предњаче у виткости - каже Радоњић. - За наш се производ чуло и ван Црне Горе и Србије, у Русији и Швајцарској, где се у тамошњим ресторанима нуди хлеб од колумбоћа.

Први писани трагови о гајењу су из Которског архива из 1530. године, где се наводи да је Светозарев далеки предак, Радоња, био велики трговац кукурузом.

- Тај кукуруз беле боје је гајен у Бјелопавлићима средином 16. века и нигде више у Европи! Народ га је назвао колумбоћ или Колумбов кукуруз. Академик проф. др Љубо Павићевић оставио ми је у аманет да пронађем тај „изворни“ кукуруз и спасем највеће богатство Црне Горе. Пронашао сам га у Малесији, где га зову „коломбоћ“, а другу селекцију у Плаву. На бази тог кукуруза ратари из Бјелопавлића створили су изузетну селекцију, коју је академик Павићевић назвао бјелопавлићки зубан.

Борба за српски језик

Борба за српски језик: Етика изнад политике



В. КАДИЋ | novosti.rs

Обележена деценија борбе против насиља над српским језиком у Црној Гори. Веселин Матовић: Скадар се није могао саградити док није уграђена жртва


Нико од отпуштених професора није нашао посао у струци у Црној Гори


НИКШИЋ - Навршило се десет година откако су 26 професора из Никшића и један из Херцег Новог стали у одбрану српског језика. С хипотеком „државног непријатеља“ живели су и тада и данас, трпећи све и свашта и довијајући се на разне начине како да преживе и прехране породице.

Те 2004. они су ушли у политички вртлог не мирећи се с променом наставног предмета српски језик у матерњи, чинећи све да наука победи накарадну владајућу идеологију која је извршила културни и етнички геноцид над сопственим народом. Освета лоших ђака била је сурова.

Нико од отпуштених професора није нашао посао у струци у Црној Гори. Неки су се пензионисали. Реч је о наставницима и професорима српског, а било је оних који су предавали економију, математику, биологију, физику, историју...

Ратко Шкулетић се замонашио и као отац Јефтимије постао игуман Пивског манастира. Светозар Ћираковић српски језик предаје у Скадру, професор филозофије Миодраг Тодоровић данас је старешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, Веселин Матовић уређује часопис „Слово“... Он је са супругом Радмилом, такође, устао у одбрану српског језика.

Ту су и друге њихове колеге: Радинко Крулановић, Миодраг Бели Ковачевић, Весна Тодоровић, Борис Јовановић, Владенка Ковачевић, Марија Лалатовић, Драгана Тодоровић, Радован Чолаковић, Иванка Антовић, Душан Килибарда, Небојша Ђилас, Драгомир Нинковић, Радосав Ђурковић, Ранко Зечевић, Милојко Пушица, Веселин Кандић, Радмила Радовић, Љубица Јововић, Лидија Мијушковић, Миланка Оташевић Ђурђевац... У међувремену је двоје професора преминуло - Станка Никчевић из Никшића и Херцегновљанин Вуко Велаш.

- Многи нам кажу да је то била борба с ветрењачама и да није имало сврхе жртвовати се. Али, не мислимо тако. Скадар се није могао саградити све док у њега није уграђена жртва. Тако је и са српским језиком и нашом борбом - каже професор Веселин Матовић. - Знамо да ће наша жртва једног дана уродити плодом и због тога смо сигурни да смо на правом путу.

Да се Црна Гора пре деценију почела „саплитати свезаних очију“, уверења је проф. др Јелица Стојановић:

- Тада је Црна Гора почела да даје отказ своме бићу, прогони оне који су посведочили њу и претке. Матерњи је био само корак у ненауму. И није се стало.

Професорка Весна Тодоровић подсећа да је њихов отпор имао за циљ да се проблем научно реши. Надали су се помоћи српске опозиције, али...

- Она није била дорасла том задатку. Нанела нам је велику штету стављањем потписа на документ којим се потврђује име за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски... Тада је Андрија Мандић, лидер НСД, тријумфално саопштио да је српски језик спасен! Кључни моменат било је усвајање новог црногорског устава, из кога је српски језик избачен као службени, захваљујући гласу посланика Покрета за промене. На коленима смо молили Небојшу Медојевића да не гласа за такав устав. Није помогло - присећа се Тодоровићева.


СРПСКО СЛОВО ЧУВА ЦРНУ ГОРУ

Преосвећени владика Јоаникије каже да је дубока тајна језика и да је данас много тога у кризи, осим српског слова, које сабира, просветљује и оснажује.

- Нема државне институције која би ово слово подупрла. Оно је искључено из свих токова које држава одређује, па иако се званична власт бори против њега, оно чува Црну Гору. Ако Црна Гора мора да опстане, онда мора да врати ћирилично слово и мане се ћорава посла. Што пре, то боље - истакао је Јоаникије.

Blagoje Krušić

Никшић: Следимо дух витеза Благоја




Чувено братство Крушића организовало скуп поводом века од Првог светског рата. Ово је сећање на све славне претке, који су пали на бранику вере и отаџбине, а не само нашег Благоја с којим се цело братство поноси

НИКШИЋ - Вратило је чувено братство Крушића све сабране пријатеље и поштоваоце српских јунака из времена Великог рата у то тешко доба пре једног века одајући пошту својим славним прецима, међу којима се налази и њихов витез Благоје Мићков из бањског села Приградина.

Одавно у Парохијском дому није било достојанственијег скупа, који су обележиле гусле Славка Горановића и бритке беседе свештеника Слободана Јокића, Драгутина Драге Перовића, др Зорана Лакића, др Будимира Алексића, Ђура Радовог Кривокапића, Божа Ђурановића, Драга Паповића и Чеда Баћовића, уз сјајни наступ глумаца Спасоја Томића, Марка Ковачевића, Филипа Вучића и Уроша Радовића.

- Ово вече најлепши је показатељ како се не заборављају славни преци - истакао је архијерејски намесник никшићки Слободан Јокић, благословећи скуп.

Благоје Крушић је био учесник балканских, Првог и Другог светског рата. Шест година је комитовао у одреду чувеног војводе Воје Танкосића, а потом у славном „Гвозденом пуку“, учествујући у биткама код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Пишкопеје, до Солунског фронта и Кајмакчалана. У марту 1917. на положају код Црне Реке Александар Карађорђевић је, у присуству Живојина Мишића, са груди скинуо Карађорђеву звезду и за показано јунаштво дао је Крушићу, а француски генерал Гиоме му је уручио војну медаљу.

СКУПА ЦЕНА СЛОБОДЕ Пут српског витеза Крушића на најбољи начин дочарава голготу и васкрс Србије. Медаље говоре више од свих текстова о њему написаних - казао је др Будимир Алексић. - Слободу је Србија скупо платила са 370.000 погинулих војника и милион и по настрадалих цивила.

Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије: сребрна и златна медаља за храброст, руски Георгијев крст, две медаље с ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912-1918, међу њима и „албанске“.

Крушића су убили припадници Озне 17. августа 1944. у селу Горња Топоница код Ниша. Био је жртва политичког прогона који је вршила државна власт над политичким неистомишљеницима.

- Ово је сећање на све славне претке, који су пали на бранику вере и отаџбине, а не само нашег Благоја с којим се цело братство поноси - рекао је протојереј-ставрофор Драган Крушић, који годинама истражује мученичку смрт великог јунака и трага за његовим гробом и костима.

За професора др Зорана Лакића, Крушић је био један у низу незнаних јунака, који то више није, док Ђуро Кривокапић каже да се Благоје родио када је мајци отаџбини био најпотребнији. Драгутин Перовић га је осликао као српског витеза, а Чедо Баћовић поручио да је он одавно засео на катедри чојства и јунаштва:

- Његова мученичка смрт је чин античке драме.



ГЛАВА И ГРУДИ

Благоје Крушић имао је више на глави и на грудима него они који су га убили на правди Бога и у глави и у грудима. Благо Теби Благоје Крушићу! Смилуј се на твоје убице „које нису знале шта раде“ - записао је академик Матија Бећковић.
http://novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1 ... za-Blagoja

http://www.vijesti.me/vijesti/veliko-arheolosko-otkrice-nova-duklja-na-sjeveru-794097

Crkva Svetog Petra u Bjelom Polju

Crkva Svetog Petra u Bjelom Polju

On je pod­sje­tio da je cr­kvu Sve­tog apo­sto­la Pe­tra sa­gra­dio
hum­ski knez Mi­ro­slav 1196. go­di­ne i o zi­da­nju hra­ma osta­vio
nat­pis ukle­san u ka­me­nu plo­ču iz­nad ula­znih vra­ta.
– Knez Mi­ro­slav dao je da se za po­tre­be hra­ma is­pi­še je­van­đe­lje,
po­zna­to kao Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje. Sre­di­nom 13. vi­je­ka
Epi­sko­pi­ja hum­ska pre­mje­šte­na je iz Sto­na u cr­kvu sve­tog
Pe­tra u Bi­je­lom Po­lju, a pr­vi epi­skop u njoj bio je Sa­va, dru­gi
sin kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog (Pre­di­slav), ko­ji je
ka­sni­je po­stao ar­hi­e­pi­skop. Naj­po­zna­ti­ji hum­ski epi­skop
ko­ji je sto­lo­vao u sred­njem vi­je­ku u ovoj cr­kvi bio je Da­ni­lo
Dru­gi, ko­ji je 1324. go­di­ne po­stao po­gla­var Srp­ske
pra­vo­slav­ne cr­kve i sve­tac – pod­sje­tio je pro­to­je­rej Pe­jić,
do­da­ju­ći da je Pe­tro­va cr­kva 1611. go­di­ne bi­la sje­di­šte
Lim­ske epi­sko­pi­je, po­zna­ti­je kao Pe­trov­ska.
– U vri­je­me
se­o­be Sr­ba, 1691. go­di­ne, cr­kva je pre­tvo­re­na u dža­mi­ju i u
tom pe­ri­o­du znat­no je ošte­će­na – po­ru­še­ni su ju­žna ku­la
zvo­ni­ka, ju­žni i sje­ver­ni pa­ra­klis, dok je sje­ver­na ku­la
na­zi­da­na za oko dva me­tra. Kao dža­mi­ja po­sto­ja­la je do 1912.
go­di­ne, ka­da su cr­no­gor­ski voj­ni­ci oslo­bo­di­li Bi­je­lo Po­lje
od Tu­ra­ka i cr­kvu osve­štao srp­ski pa­tri­jarh Di­mi­tri­je 1923.
go­di­ne. Na Pe­trov­dan 2010. go­di­ne, Nje­go­vo pre­o­sve­šten­stvo
epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki go­spo­din Jo­a­ni­ki­je, u
pri­su­stvu ne­ko­li­ko hi­lja­da vjer­ni­ka, 320 go­di­na od ru­še­nja
Pe­tro­ve cr­kve osve­štao je i po­sta­vio ka­men-te­me­ljac na
osta­ci­ma po­ru­še­ne ku­le – pod­sje­ća Pe­jić, na­gla­ša­va­ju­ći da
od ta­da tra­je ob­no­va Pe­tro­ve cr­kve.

Pro­je­kat ob­no­ve, ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va obim­ne i kom­plek­sne ra­do­ve,
pre­ma na­cr­ti­ma svog oca, po­koj­nog prof. dr Jo­va­na Ne­ško­vi­ća,
ura­di­la je mr Ma­ri­na Ne­ško­vić, u sa­rad­nji sa arg. Bo­ži­da­rom
Žu­ri­ćem. Sa­gla­snost na pro­je­kat dao je Za­vod za za­šti­tu
spo­me­ni­ka kul­tu­re na Ce­ti­nju. Vi­si­na no­vog zvo­ni­ka je 28
me­ta­ra, a ra­do­vi na ob­no­vi pod­ra­zu­mi­je­va­ju i skra­će­nje
sje­ver­ne ku­le za oko dva i po do tri me­tra, ko­li­ko je ku­la
nad­zi­da­na pri­li­kom pre­tva­ra­nja cr­kve u dža­mi­ju. Kom­plet­na
ob­no­va Pe­tro­ve cr­kve tre­ba­lo bi da bu­de za­vr­še­na do 2016.
go­di­ne.

Истина или лаж - Драган Петровић

Janketić: Njegoševa Luča mikrokozma je moja Biblija

Janketić: Njegoševa Luča mikrokozma je moja Biblija

Crnogorci u tradiciji imaju slušanje i pripovijedanje i kao takvi najviše vole pozorište. Do nježnosti me uznosi osjećaj kada igram u Nikšiću, Pljevljima, Podgorici, tu uvijek nađem svoju familiju, kazao je u razgovoru za Blic Crna Gora glumac Mihailo Miša Janketić.


„Ova moja teorija je stara 55 godina kako sam na bini, koliko se bavim pozorištem. Prosto je nevjerovatno koliko je crnogorsku publiku najlakše uhvatiti, uvući u priču, u teatar, jer su oni željni toga i sigurno je da jedna takva vrsta publike može biti prevaspitana u duhovnom, estetskom i etičkom smislu kome teži svaka umjetnost da bi bila svrsishodna. Mene do nježnosti uznosi osjećaj kada igram u Nikšiću, Pljevljima, Bijelom Polju, Cetinju, Podgorici... kako tu uvijek nađem svoju familiju, kaže, Janketić.

Janketić je ovih dana bio u Beranama gdje je beogradsko Pozorište Slavija izvelo predstavu „Karamazovi sablasni eros“, za koju se tražila karta više.

Odgovore na pitanja ljubav ili mržnja, bog ili đavo, strast ili nešto drugo predstava nije mogla dati.

„Postoji samo jedna stvar na kugli zemaljskoj, a to je moja Biblija od koje se nisam naročito odvajao spremajući ovaj komad i ovu ulogu a to je Njegoševa „Luča mikrokozma“. Ona daje odgovore na sva pitanja kojima se uzaludno bavimo u predstavi, na koja ni Dostojevski nije imao odgovore, samo se daju naslutiti. Najpribližniji odgovori na sve te teme i sveukupna pitanja sa kojima sam ja zadovoljan mogu se naći u „Luči“! Ja nikad u životu nisam bio niti u jednoj situaciji a da u „Luči“ nisam našao odgovore“, ispričao je glimac.

On je istakao da je svakom potrebno pozorište.

„Potreba za pozorištem je jako velika, ali to je i veliki luksuz. Strašno je što vidim da sjever Crne Gore nije napredovao nego užasno nazadovao. Berane je nekada bio grad prepoznatljiv po bolnici, aerodromu, po Realnoj gimnaziji. Berane je bio bogat grad, veselih ljudi, grad koji je imao i volio svoje pozorište, biblioteku...“, sjeća se Janketić.

Predstavnici ambasade SAD obišli grob Joka Meštrovića

Oni ne zaboravljaju: Predstavnici ambasade SAD obišli grob Joka Meštrovića

Pored predstavnika ambasade SAD, posljednje počivalište narednika Meštrovića na seoskom groblju ispred crkve Svetog Jovana u Đuraševićima, obišli su i članovi porodice Meštrović, kao i predstavnici Crkvenog odbora iz Đuraševića koji su ugostili Amerikance


Oni ne zaboravljaju: Predstavnici ambasade SAD obišli grob Joka Meštrovića Sa polaganja vijenca
Siniša Luković
Foto: Siniša Luković Autor: Siniša Luković

Delegacija ambasade SAD u Podgorici, prevođena vojnim atašeom, potpukovnikom Darenom Evansom, položila je danas vijenac na grob Joka Džejmsa Meštrovića, narednika američke vojske u Prvom svjetskom ratu i nosioca najvećeg američkog vojnog odlikovanja Kongresne medalje časti.

Odavanje počasti ovom heroju održano je povodom 11.novembra – Dana primirja u Prvom svjetskom ratu, koji se u SAD obilježava i kao Dan veterana.

Pored predstavnika ambasade SAD, posljednje počivalište narednika Meštrovića na seoskom groblju ispred crkve Svetog Jovana u Đuraševićima, obišli su i članovi porodice Meštrović, kao i predstavnici Crkvenog odbora iz Đuraševića koji su ugostili Amerikance.

„SAD se smatraju mjestom gdje se stapaju različite kulture, a takav karakter Amerike ništa ne predstavlja bolje od iskustva i službe narednika Meštrovića. Tokom naše istorije, SAD su same po ssebi, napravili ljudi poput vašeg pretka, a američku snagu, karakter i sve naše vrijednosti izgradli su imigranti – ljudi poput Joka Džejmsa Meštrovića.

Njihov kvalitet je omogućio Amerikancima da postanu ono što danas jesu.“ – istakao je potpukovnik Evans naglašavajući da SAD, na Dan veterana, odaju počast svojim palim vojnicima ne samo na teritoriji te države, već i u cijelom svijetu. On je posebno istakao činjenicu da je mladi Joko Meštrović, austrougarski građanin, Srbin iz Boke, pred Prvi svjetski rat emigrirao za SAD i odmah pošto je njegova nova domovina stupila u rat, dobrovoljno se prijavio u američku vojsku. „On se na taj način borio i za Ameriku i za Crnu Goru i ideale koji vode SAD, dajući za to i najveću žrtvu – svoj život.“- naglasio je potpukovnik Evans.

U ime familije Meštrović čiji članovi danas žive kako u Krtolima, tako i u Srbiji i Hrvatskoj, zahvalio se Mitja Meštrović iz Makarske. „Joko je bio veliki čovjek koji je svima pokazao kakvi su Meštrovići. Jako smo ponosni na njega, posebno sada kada se 25.novembra, navršava punih 90 godina od kada ga je predsjednik SAD Vudro Vilson, posmrtno odlikovao najvećim američkim vojnim odlikovanjem.“- kazao je Mitja Meštrović, unuk Jokovog pokojnog brata Mitra.

On je naglasio da je želja familije da u zaseoku Meštrovići, obnovi Jokovu rodnu kuću i pretvori je u spomen-dom u kome će izložiti njegovu Kongresnu medalju časti i druge predmete i dokumente, kako bi se šifra javnost mogla upoznati sa životom i podvigom njihovog pretka.

On i ostali prisutni članovi porodice Meštrović zahvalili su se američkoj vojsci i Vladi SAD na brizi i počasti koju odaju sjećanjima na njihovog pretka. Sedamnaestogodišnji Joko Meštrović emigrirao je iz Austro-Ugarske u SAD 1911 godine. Tada je kao jedan od stotina hiljada imigranata iz Evrope koji su dolazili u „obećanu zemlju“ u potrazi za boljim životom, sa palube parobroda „President Grant“ stupio na američko tle, u imigracioni centar na čuvenom ostrvu Elis u Nju Jorku. Primljen je u SAD, dobio je američko državljanstvo i nastanio se u Fresnu u Kaliforniji. Kada su SAD 1917 ušle u Prvi svjetski rat, Joko-Džejms Meštrović se dobrovoljno javio u američku vojsku u Pitsburgu u Pensilvaniji.

Postao je narednih u C četi 111.puka 28.pješadijske divizije pensilvanijske Nacionalne garde. Sa ovom divizijom Meštrović je u ljeto 1918 dospio na Zapadni front u Francusku gdje je ova američka jedinica vodila teške bitne protiv Njemaca. U jednoj od tih borbi, 10.avgusta 1918 kod francuskog gradića Fismes, Meštrović se istakao herojstvom kada je, pod vatrom mitraljeza i ekpsplozijama granata, napustio zaklon i otpuzao 30 metara na otvoreno polje, na „ničiju zemlju“, da bi na svojim leđima odatle izvukao i u rovove na sigurno vratio svog teško ranjenog komandanta.

Meštrović je tako američkom oficiru spasio život a njegov poduhvat komanda je ocijenila kao „vanredan primjerak hrabrosti i nesebičnog požrtvovanja“.

Hrabri Bokelj u redovima američke 28.divizije čiji su pripadnici nazvani „ljudima od čelika“, na žalost, nije doživio kraj Prvog svjetskog rata jer je od posljedica španske gripe, preminuo 4.novembra 1918, samo nedjelju dana prije primirja. Posmrtno je odlikovan najvećim američkim vojnim odlikovanjem – Kongresnom medaljom časti. Njegovi posmrtni ostaci iz Francuske su u Boku prebačeni dvadesetih godina prošlog vijeka jednim američkim ratnim brodom, uz najveće vojne počasti.
http://www.vijesti.me/vijesti/oni-ne-za ... ica-804730

ВОЈСКА БЕЗ ГРОБЉА

Tomislav Nikolic u Beranama

Intervju princa Nikolaja Romanova 23. maja 2011. za TV Crne Gore

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ - ВАЊА БУЛИЋ

Blagoslovitev kapelice Kopišča, Kamniška Bistrica

НЕСКРИВЕНО САВО ГРЕГОВИЋ

Durmitor - Prevoj Samar

Durmitor - Prevoj Samar

jaukuhinji.com

Aнa

 

Поруке: 3437

Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Врх

ИН4С: Протестна шетња

VRIJEME KNJAZA I KRALJA NIKOLE 1878-1918 (4)

DR NOVICA RAKOČEVIĆ: VRIJEME KNJAZA I KRALJA NIKOLE 1878-1918 (4)




Dr Lazar Tomanović i Jovan Plamenac Prilike u Crnoj Gori poslije Berlinskog kongresa Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Na po­čet­ku knji­ge, umje­sto uvo­da dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić go­vo­ri o sta­nju u Cr­noj Go­ri po­sli­je pri­zna­va­nja ne­za­vi­sno­sti 1878. go­di­ne, na­gla­ša­va­ju­ći da „ od­lu­ke Ber­lin­skog kon­gre­sa u Cr­noj Go­ri ni­je­su auto­mat­ski pro­ve­de­ne u ži­vot. Nji­ho­va re­a­li­za­ci­ja bi­la je spo­ra i te­ška. Tur­ska ni­je bi­la volj­na da od­lu­ke iz­vr­ši, ali na to ni­je bi­lo sprem­no ni tur­sko (mu­sli­man­sko) ni al­ban­sko sta­nov­ni­štvo onih obla­sti ko­je su ima­le da pri­pad­nu Cr­noj Go­ri. Pi­ta­nje re­a­li­za­ci­je od­lu­ka Ber­lin­skog kon­gre­sa kom­pli­ko­va­le su i po­je­di­ne ve­li­ke si­le. Austro­u­gar­ska je na­sto­ja­la da ma­lu dr­ža­vu Cr­nu Go­ru kao eks­po­nen­ta i sa­ve­zni­ka Ru­si­je što vi­še ošte­ti.

Tur­ska voj­ska 4.10.1878. go­di­ne na­pu­sti­la je Ko­la­šin i po­vu­kla se u prav­cu Moj­kov­ca, gdje je pre­ma od­lu­ka­ma Ber­lin­skog kon­gre­sa po­sta­vlje­na gra­ni­ca. Cr­no­gor­ska voj­ska pod ko­man­dom voj­vo­de Bo­ža Pe­tro­vi­ća i voj­vo­de Ili­je Pla­men­ca ušla je 7.2.1878. go­di­ne u tvr­đa­vu Ža­bljak na Ska­dar­skom je­ze­ru, a 8.2.1879. za­u­ze­la je Spuž i ku­le na Ve­ljem br­du, a po­sli­je pod­ne Ma­lo br­do i Pod­go­ri­cu. Istog da­na Tur­skoj je vra­ćen Ul­cinj.

Voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov 4. de­cem­bra 1879. imao je že­stok okr­šaj sa al­ban­skom li­gom kod Nov­ši­ća bli­zu Pla­va. Kr­vo­pro­li­će na Nov­ši­ći­ma cr­no­gor­ska vla­da je pre­ko Gla­sa Cr­no­gor­ca ob­ja­šnja­va­la u smi­slu ka­ko je Por­ta po­ma­ga­la i pod­sti­ca­la Al­ban­ce. Kra­jem de­cem­bra iste go­di­ne cr­no­gor­ska vla­da obra­ti­la se ve­li­kim si­la­ma jed­nom op­šir­nom pro­me­mo­ri­jom o svo­jim ne­vo­lja­ma po­vo­dom iz­vr­še­nja Ber­lin­skog ugo­vo­ra. 7. i 8. ja­nu­a­ra 1880. go­di­ne Al­ban­ci i, po svoj pri­li­ci sa nji­ma ve­li­ki broj ni­za­ma u al­ban­skoj no­šnji, na­pa­li su sna­gom od oko 8.000 voj­ni­ka cr­no­gor­ske pred­stra­že na li­ni­ji Ve­li­ka–Rža­ni­ca–Pe­pi­ći. Boj se na­sta­vio sju­tra­dan i al­ban­ski pro­tiv­na­pad je su­zbi­jen. Uglav­nom, sva­ka stra­na je osta­la na ra­ni­jim po­lo­ža­ji­ma.

Oko pre­da­je Pla­va i Gu­si­nja na­sta­la su me­đu­sob­na po­ga­đa­nja. Ta­ko je na pred­log Fran­cu­ske za Plav i Gu­si­nje Cr­noj Go­ri tre­ba­lo da­ti Ho­te i Gru­de, na­se­lje­ne al­ban­skim sta­nov­ni­štvom. Me­đu­tim, ka­da se voj­vo­da Ili­ja Pla­me­nac po­ja­vio ka Tu­zi­ma, bio je do­če­kan va­trom iz ro­vo­va i mo­rao se po­vu­ći. Na­po­kon, pi­ta­nje Pla­va i Gu­si­nja ri­je­še­no je ta­ko što su na pred­log En­gle­ske ve­li­ke si­le ri­je­ši­le da ustu­pe Ul­cinj s oko­li­nom do Bo­ja­ne za Plav i Gu­si­nje. Flo­te evrop­skih si­la En­gle­ske, Ru­si­je, Ita­li­je i Fran­cu­ske po­če­le su se oku­plja­ti u lu­ci Gruž i kra­jem av­gu­sta 1880. go­di­ne Tur­ska je pri­nu­đe­na na po­pu­šta­nje. Kon­ven­ci­ju je pot­pi­sa­la u se­lu Ku­nju 25.11.1880. go­di­ne.

Od­lu­kom Ber­lin­skog kon­gre­sa Her­ce­go­vi­na je ima­la pri­pa­sti Austro­u­gar­skoj pod iz­go­vo­rom uvo­đe­nja re­da. Her­ce­go­vač­ki usta­ni­ci, njih 3.500 voj­ni­ka i star­je­ši­na, sa su­za­ma u oči­ma po­šli su 6.10.1878. go­di­ne i u Go­rič­kom po­lju kod Tre­bi­nja pre­da­li oruž­je ge­ne­ra­lu Ste­va­nu Jo­va­no­vi­ću. Ta pre­te­ška i ža­lo­sna du­žnost pa­la je na jed­nog od naj­ve­ćih bo­ra­ca uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne, voj­vo­du Pe­tra Vu­ko­ti­ća. Ubr­zo se iz Cr­ne Go­re vra­ti­lo u Her­ce­go­vi­nu 22.000 iz­bje­gli­ca – sta­rih lju­di, že­na i dje­ce. Cr­na Go­ra je mo­ra­la ustu­pi­ti Austro­u­gar­skoj Haj, Ne­haj, Spič, Šu­šanj, ko­je je cr­no­gor­ska voj­ska bi­la uze­la...

Rat sa Tur­skom 1876–1878. go­di­ne za­vr­šio se do­sta po­volj­no za Cr­nu Go­ru. Dr­žav­na te­ri­to­ri­ja vi­še je ne­go udvo­stru­če­na: od 4.400 ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih, ko­li­ko je iz­no­si­la pri­je ra­ta, po­ve­ća­la se na 9.475 ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih... Pre­ma od­red­ba­ma ovog ugo­vo­ra, Cr­na Go­ra će ob­u­hva­ti­ti 16 na­hi­ja, sa 286.000 sta­nov­ni­ka, a me­đu nji­ma bi­lo je 24.000 mu­sli­ma­na i 18.000 ka­to­li­ka. No­vo­pri­sa­je­di­nje­ne obla­sti ima­le su 116.000 sta­nov­ni­ka. Cr­no­gor­ske va­ro­ši ima­le su 1910. go­di­ne (pr­vi struč­ni sta­ti­stič­ki po­pis iz­vr­šen je te go­di­ne – primj.V.I.). Ce­ti­nje 5.895, Pod­go­ri­ca 9.895, Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća 1.732, Da­ni­lov­grad 1.328, Nik­šić 4.086, Ko­la­šin 1.250, An­dri­je­vi­ca 802, Bar 3.513, Ul­cinj 5.381, i Vir­pa­zar 687. Sta­nov­ni­ka je bi­lo ma­nje po­sli­je 1878. go­di­ne, jer se ve­li­ki broj ise­lio. Ukup­no, 1910. Cr­na Go­ra je ima­la 222.015 sta­nov­ni­ka u 56.345 do­ma­ćin­sta­va...

No­vi dru­štve­no-eko­nom­ski od­no­si, kao i me­đu­na­rod­no pri­zna­nje zah­ti­je­va­li su i spro­vo­đe­nje iz­vje­snih pro­mje­na u dr­žav­noj upra­vi... U mar­tu 1879. go­di­ne iz­vr­še­ne su iz­mje­ne u vr­hov­noj upra­vi, uki­nut je Se­nat, a usta­no­vljen Dr­žav­ni sa­vjet, mi­ni­star­stva i Ve­li­ki sud“.

Oktoih, prva štampana knjiga u Crnoj Gori

Branko Radulović u Skupštini o NATO -u

RASKOVNIK ,RADMILO MAROJEVIC, 20 08 2015

Krvna osveta

Krvna osveta i dalje u svijesti Crnogoraca

Krvna osveta je jedan od najstarijih kaznenih tradicionalnih, plemenskih običaja primitivnih zajednica do koje je dolazilo zbog svađa dvije porodice ili plemena. Utemeljena je na odmazdi koju rodbina ubijene ili obeščašćene osobe sprovodi nad izvršiocem ili njegovom rodbinom. Iako je dio starih vremena, ona samo naizgled u Crnoj Gori "umire" i ustupa mjesto civilizacijskim tekovinama i pravnim institutima savremenih društava čemu svjedoči posljednji slučaj "umira krvi" prije samo sedam godina na Cetinju.

"Krvna osveta je zadržala svoju aktuelnost sve do danas iako na daleko nižem nivou i sa manjim kobnim posljedicama. Uobičajena je na Siciliji, u Gruziji, na Korzici, u Albaniji i na Kosovu, a dijelom i u Crnoj Gori za koju postoje vrlo ozbiljni podaci da je nekada ginulo više ljudi u osveti nego u borbama sa Turcima", rekao je za Dnevne novine podgorički advokat dr Svetislav Marinović.

Krvna osveta se obično definiše, kaže on, skupa sa ostalim vidovima uzvraćanj a "milo za drago": glava za glavu, oko za oko, zub za zub, užeg za užeg i slično. Znači, ona je striktno i oštro recipročno značila "što ti meni, to ja tebi", ali u praksi se primj enjivala daleko šire, pa je osvetnik, prema mogućnostima, uzimao za jednu glavu i deset tuđih, sve dok se lanac osvete ne prekine ili se neprijatelji u međuvremenu ne poubijaju.

Toliko je snažno bila uvriježena u duhu i psihologiji Crnogoraca, tvrdi advokat, da je postala dio njihovog genetskog koda, pa su je, ako nema muškaraca, vršile i žene.

Da je krvna osveta i dalje prisutna u Crnoj Gori, saglasan je i sociolog kulture Srđa Vukadinović. No, iako je prisutna u tradicijskom kodu, smatra on, ova pojava doživljava neku vrstu tranzicije.



"Nekada je bilo stvar prestiža ko će biti taj koji će osvetiti bratsku i plemensku krv, odnosno izvršiti čin krvne osvete. No, danas se taj fenomen pojavljuje ne samo u krvnom već i u duhovnom srodništvu, danas su to na primjer, drugovi, prijatelji, kumovi. Ali oni nijesu direktni izvršioci, već za osvetu angažuju plaćene ubice" navodi Vukadinović.

Prema njegovom mišljenju, ovaj fenomen ukazuje da je tanka nit koja krvnu osvetu odvaja od ubistva.

Čin krvne osvete je danas mnogo sofisticiraniji i do detalja pripremljen. Time se polako gubi taj fenomen ukazivanja časti kome će pripasti pravo na egzekuciju.

"I pored toga što današnje crnogorsko krivično zakonodavstvo krvnu osvetu kvalifikuje kao bezobzirnu osvetu ili ubistvo iz niskih pobuda, pa je podvedeno pod druge oblike teških ubistava, ne znači da će to učiniti kraj krvnoj osveti", smatra Vukadinović.

S pravne tačke gledišta krvna osveta je težak zločin, ali je u prošlosti smatrana i moralno-obavezujućim činom.

"Nijedan institut države ne može da ograniči krvnu osvetu u stepenu koji bi doveo do njenog potpunog nestanka. Mnogo veći uticaj od zakonskih normi imaju neke institucije koje još postoje u glavama ljudi. To se može promijeniti samo onda kada dođe do promjene građanske svijesti", opominje Vukadinović.
cdm.me



Žrtva nema mira ni na onom svetu

“Prastaro je verovanje da je krv sedište ljudske duše, bića i da znači život. Tako, kada se neko igra boga i oduzme nekome život, krv ubijenog ključa i on ne može da nađe mir na onom svetu sve dok se njegova krv ne naplati i dok neko iz porodice ubice ne plati glavom”, objašnjava za “Alo!” etnolog Paun Es Durlić, dodajući da je krvna osveta karakteristična za plemenske zajednice i da može da se prenosi generacijama u nedogled. Iako ovaj vid osvete seže daleko u prošlost, mnoga pravila ni do danas nisu promenjena i vrlo je čest slučaj da se sprovodi sve dok svi muški članovi porodice ne budu ubijeni

ЦРНА ГОРА У СРЦУ

ЦРНА ГОРА У СРЦУ

Сусрет младог државника и у Европи уваженог Вука донео је многа добра и једном и другом, али и њиховим народима



Вук Караџић на портрету сликара Уроша Кнежевића




Кажу да је Вук Стефановић Караџић волео Црну Гору на посебан начин. Кажу и да је на самрти, фебруара 1864. године, пожелео да се напије воде са Иванбегових корита, с једног од извора на Ловћену. Иако недоказана, ова сведочења нису без основа.
Наиме, још у детињству Вук је слушао о Црној Гори. Караџићи су пореклом из Васојевића, највећег српског племена у источном делу Црне Горе који се звао Стара Србија, из села Лопата крај Лијеве Ријеке. Предања их везују за једног од Васових синова. (Васо се сматра родоначелником Васојевића, по једној од легенди рођак је Вукана Немањића, а један од његових синова био је Стеван Мусић – јунак песама о Косовском боју.) Склањајући се од Турака средином 17. века Караџићи су се преселили у Зету, па у Никшић, а одатле се Вуков чукундеда Ристан населио у Петницу. Стотинак година касније, његов унук а Вуков деда Јоксим дошао је у Тршић.
„Ја сам се родио и одрастао у кући ђе су, које ђед и стриц, које различни други Ерцеговци, који су готово сваке године на зимовање долазили, по цијелу зиму пјесме пјевали и казивали...” Међу тим казивањима које помиње Вук било је много лепих успомена из старог краја.

Много касније, 1818. године, из предговора „Српског рјечника” види се колико су јака била та Вукова осећања из детињства: „Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао... тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна Гора за коју сам још од ђетињства мога чуо и разумио да у њој још од Лазаревих времена једнако траје српска влада и царовање, и коју бих и данас вољео сто пута виђети него Јадар или некакво друго мјесто на свијету.” Вероватно је зато Вук био задовољан што су га Црногорци прекорели кад се није и њима обратио за помоћ у штампању „Рјечника”, а нарочито што се из Црне Горе јавило дванаест претплатника да купе „Рјечник” и то из крајева „од куда до данас још није било готово ни на какву српску књигу”!

Осим због сентименталних разлога, Вука је Црна Гора привлачила и као извор народних умотворина, али никако није успевао да оде тамо. Писао је пријатељима о тој својој жељи. Јернеју Копитару је предлагао да заједно отпутују. Писао је и званичницима. Молио је председника Руске академије и министра просвете Александра Шишкова да му изда руски пасош ради студијских путовања, али узалуд. Жељу му је испунио – Његош.
Почетком јуна 1833. године Петар Петровић његош кренуо је у Петроград да се завладичи. Прошао је кроз Беч и тада је упознао Вука. његош је био млад, а Вука је већ знао цео учени свет Европе. њих двојицу зближила је љубав према народном језику и песништву. И, његош је позвао Вука у Црну Гору. Вук је тада радио на књизи пословица коју је те јесени најавио огласом очекујући наруxбе које би му помогле да је објави.


На Цетиње, тадашњу црногорску престоницу, Вук је стигао тек септембра идуће године. „Да ништа више не нађем осим овога што сам досад нашао, опет налазим да је било вриједно овако даљни и трудни пут предузети”, написао је у једном писму. Одушевљењу Црном Гором и Црногорцима допринео је и један случајан догађај: баш док је Вук био тамо, ископани су посмртни остаци владике Петра И Петровића. Испоставило се да су били очувани и три године након смрти, па је његош Петра И прогласио за свеца не би ли искористио ауторитет свог претходника да учврсти владавину. То је био повод да на Цетиње дођу људи из целе Црне Горе, што је за Вука значило савршену прилику да на једном месту за кратко време чује и забележи многа искуства и знања.
Вук је у Црној Гори провео само два месеца, знатно мање него што је намеравао, јер је због болести морао да оде у Боку Которску, али је из Црне Горе понео изузетно велику фолклорну, лексичку и етнографску грађу. И, што није ништа мање битно, због црногорских сазнања одлучио се на важне промене.

Вук је у азбуку укључио слово „х” пошто га је чуо у говору тамошњих људи. Зато је на брзину поправио „по овом нарјечију” књигу „Народних српских пословица” коју је „најприје написао и у Бечу почео штампати оним нарјечијем” којим је раније писао. „Пословице” су биле за трећину обимније од оне верзије коју је најављивао у Бечу. „Ријечи и пословице написао сам нешто и онђе (мисли на Дубровник где је боравио пре него што је стигао на Цетиње) и овђе (у Црној Гори), ји’ сваки дан пишем”, јавио је Вук Јернеју Копитару 24. септембра 1834. године. „Ако вам жив дођем, донијећу вам доста знатни’ ствари за српски а и за општи словенски језик.”
„Народне српске пословице” објавио је на Цетињу о његошевом трошку, у штампарији коју је његош донео из Петрограда. „Цијела трећина овијех пословица остала би од мене за сад (а може бити и навијек) нескупљена, а Бог зна и све друге кад би на свијет изишче, да ме срећа није с вама упознала”, написао је Вук посвећујући ову књигу његошу.

Као и сваки добар гост, Вук је узвратио гостопримство Црногорцима и то, може се рећи, на начин који им је био и те како потребан – добром рекламом. Црна Гора тада није била званично одвојена од Отоманског царства зато што ју је европска дипломатија још сматрала саставним делом Турске царевине. Умногоме и због незнања. Иако није једноставно доказати, могло би се тврдити да су Вукови написи о Црној Гори имали највећег утицаја да Европа упозна ту државицу и њен народ. Већ првим текстом из 1834. године Вук је представио читаоцима великих земаља Црну Гору као слободољубиву земљу, а опис подвига црногорских ратника који су отели два топа из турског пограничног утврђења схваћен је као својеврстан доказ вековне тежње Црногораца за независношћу.



Вуково перо и мастионица чувају се у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.

Вуково најважније дело о горштачкој земљи је књига „Црна Гора и Црногорци”, објављена 1837. године у Штутгарту на немачком језику. Књига је имала великог успеха. Копитар је писао Вуку: „Ви сте криви што сад цео свет, па и сами краљеви, путују у Црну Гору и у Србију. Јесте ли читали ’Аллгемаине Зеитунг’ о томе?”
Вук је хтео да ову књигу објави и на српском, па је у априлу исте године у Бечу објавио позив на претплату, али под називом „Црна Гора и Бока Которска”. Међутим, ово дело није објављено. Разлози се нагађају, а највероватнијим се сматра следећи: Вук је чуо да Његош, који га је тако лепо примио и толико му чинио, није задовољан сувише реалистичним описивањем стања Црне Горе и живота и особина Црногораца, па није хтео још више да га љути објављивањем тог текста на српском језику. Књига је објављена тек поводом прославе стогодишњице његовог рада.

Након тог првог путовања у земљу о којој је слушао приче у детињству, Вук је посетио још неколико пута. Путовања шездесетих година 19. века разликовала су се од дотадашњих. Вук је тада имао седамдесет три године, био је болешљив, кретао се помоћу штаке, па је било мало вероватно да се упутио у црногорске врлети баш усред зиме ради прикупљања грађе. У ствари, Вук је ишао у посредничку посету између књаза Србије и Црне Горе на усклађивању борбе за ослобођење од Турака. Поводом ове мисије, књаз Никола одликовао је Вука доделивши му орден „За независност Црне Горе”.

Тих година Вук се и књижевним радом бавио Црном Гором. Године 1862. објавио је четврту књигу народних песама у којој су „пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу”, односно песме о Првом српском устанку и црногорским бојевима. Припремао је и пету књигу с песмама о борбама под књазом Данилом и Николом, све с намером, осим да их сачува, да Европи покаже да народу који брани своју независност овако како певају песме, треба омогућити и да живи у својој држави.
Пету књигу није завршио. По речима једног новинара, Вук је умро читајући рукопис тих песама.

Соња Ћирић

Crkvu osniva ko hoće

Crna Gora: Crkvu osniva ko hoće


V. KADIĆ | 24. avgust 2013.
U Crnoj Gori, zahvaljujući "rupama" u propisima, nove verske zajednice. MUP već registrovao i crnogorsku katoličku i protestantsku crkvu



PODGORICA - Kako je počelo, Crna Gora bi uskoro mogla da postane rekorder po broju nacionalnih, "crnogorskih crkava", kanonski nepriznatih, jer posle registracije "Crnogorske pravoslavne crkve" sredinom devedesetih u policijskoj stanici na Cetinju, ove godine one su počele da niču kao pečurke posle kiše!


Tek što je nedavno Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo rešenje o registraciji "Crnogorske katoličke crkve", na osnovnu zahteva izvesnog Ivana Zankovića, to isto je učinila i po drugoj njegovoj podnetoj prijavi kada je reč o "Crnogorskoj protestantskoj crkvi".

Na "lageru" su još i "Crnogorska adventistička crkva" i "Crnogorska demohrišćanska crkva".

Za sve je "kriva" pravna praznina, odnosno Zakon o pravnom položaju verskih zajednica iz 1977. godine, koji vešto koristi Zanović. Upravo je ovih dana počeo rad na nacrtu Zakona o pravnom položaju verskih zajednica u Crnoj Gori.

U Mitropoliji crnogorsko-primorskoj su kategorični da on treba da se normira u skladu sa načelima sekularne države i primene "sistema kooperativne odvojenosti crkava i verskih zajednica od države, pri čemu se jasno normiraju njihove međusobne nadležnosti, ali i propisuje njihova međusobna saradnja, od opšteg interesa."

U MUP-u saopštavaju da oni samo "konstatuju činjenicu prijave osnivanja određene verske zajednice", podsećajući da nemaju zakonsko ovlašćenje da razmatraju da li verska zajednica ispunjava kriterijum ili ne.

- MUP ne vodi registar verskih zajednica, već evidenciju prijavljenih verskih zajednica i, na osnovu te evidencije, izdaje uverenje-potvrdu o prijavljivanju. Shodno Zakonu o pravnom položaju verskih zajednica, osnivači verske zajednice su građani - saopštavaju iz ove institucije.

Profesor dr Budimir Aleksić komentariše kako je očigledno da režim u Podgorici pravi "crnogorizaciju" od svega i svačega.


DUHOVNO OSIROMAŠENjE
PRILIKOM registracije "Crnogorske katoličke crkve", mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je izjavio da je to još jedan podsticaj da se dublje razmisli o razlozima koji izazivaju ove fenomene u Crnoj Gori.
- To je posledica duhovnog osiromašenja niza generacija koje su ovde odrastale bez crkve i bez Boga. A, duša ne može bez Boga, i dobro je kada tragajući za Bogom duša nađe istinski put ka Bogu i tvrdoj božjoj veri, što se ne događa uvek - kazao je mitropolit.

- Imamo crnogorsku krtolu, kupus, luk, ribu, čak i crnogorskog lovačkog kera, crnogorski vazduh, vodu, a evo i nekakve kvazicrnogorske verske organizacije. MUP se veže za anohroni zakon iz 1977. godine, pa je na isti način registrovao ove i Miraševe organizacije - kaže, za "Novosti", dr Aleksić.

- Ono što se nama pravoslavcima desilo pre 16 godina, danas se dešava katolicima i ostalima. Umesto da su se usprotivili tom činu, neki od njihovih župnika i biskupa uvažavali su Miraša, davali mu legitimitet. Vatikan treba da štiti kanonski poredak svoje Katoličke crkve, a ne da u Crnoj Gori koketira sa nekakvom Miraševom družbom.

Iz Kotorske biskupije nije bilo zvaničnih reagovanja. Samo je don Pavao Medič izjavio novinarima da veruje da se neko šali, "jer bi bilo skandalozno da je MUP registrovao tako nešto i dozvolio zloupotrebu imena Katoličke crkve".

Tek osnovana "Crnogorska katolička crkva" zasada nema sveštenika i biskupa. Tako je bilo u početku i sa "CPC". Slično je i sa protestantima, adventistima, demohrišćanima...
http://novosti.rs/vesti/planeta.300.htm ... va-ko-hoce

РТЦГ

РТЦГ пренос Бајрам намаза у сјенци игнорисања осам вјекова Ступова


Радио телевизија Црне Горе и ове године је директно преносила клањање Бајрам намаза из градске џамије у Беранама на свом другом програму. Уз коментаре руководиоца Вјерско-просвјетне службе Мешихата ИЗ-е у Црној Гори Ениса еф. Бурџовића, вјерници и други грађани Црне Горе су могли да испрате комплетну вјерску церемонију од сабах намаза, све до завршног клањања Бајрам намаза, а такође и бајрамску хутбу, коју је одржао реис Рифат еф. Фејзић.


Осим директног преноса вјерске службе, други програм РТЦГ-а је вјерницима исламске вјероисповјести и другим заинтересованим црногорским грађанима, уприличила и репризу у данашњем поподневном термину.
Немамо баш често прилику, а још мање разлога да похвалимо рад Јавног сервиса, па ћемо зато искористити ријетку прилику да овакав потез РТЦГ-а поздравимо и упутимо искрени аплауз.

Без намјере да кваримо свечарско расположење наших суграђана исламске вјере, не можемо а да се не подсјетимо у којој мјери РТЦГ игнорише вјерске потребе најбројније религијске скупине у Црној Гори, припаднике Српске православне цркве, Митрополије Црногорско-приморске. Наиме, прије само неколико дана, у Беранама је одржана свечаност поводом 800 година постојања манастира Ђурђеви ступови.

Дводневни програм, уприличен тим поводом, заслужио је од РТЦГ-а само краћи извјештај са Филипом Вујановићем у главној роли, упркос понуди организатора РТЦГ-у да преузме бесплатан телевизијски пренос!?



Знамо да се божићне и ускршње литургије приказују по неком "паритетном принципу" у кратким извјештајима и "равноправно" са НВО "ЦПЦ", при чему се ова секташка група атеиста изједначава са огромном већином православних вјерника једине канонске цркве у Црној Гори!?

Нејасно је који разлози и принципи руководе уређивачки тим РТЦГ-а да се одлучи за игнорисање православних празника, а да преноси клањање Бајрам намаза, још једном се ограђујући од злурадих закључака које овакво питање може да произведе. Како год било.

Редакција ИН4С честита нашим драгим суграђанима и комшијама велики празник, надајући се да ће доћи вријеме да и православни вјерници могу уживати иста права као и они.

Bajram Şerif Mubarek Olsun!



Вучуровић: Има људи за које историја почиње од 2006-е

Функционер Нове српске демократије Јован Вучуровић рекао је, у изјави портал ИН4С, да је одлука Јавног сервиса РТЦГ да не прикаже свечаност поводом 800 година постојања манастира Ђурђеви ступови, неморална и ненормална, с обзиром да РТЦГ прати све важније догађаје везане за вјернике исламске и римокатоличке вјероисповијести.

"Потпуно је нормално, и то поздрављам, да се на Јавном сервису прате сви важнији догађаји везани за вјернике исламске и римокатоличке вјероисповијести, али, исто тако, је потпуно ненормално и неморално да се, макар подједнако, не третирају догађаји који се тичу православних вјерника, којих је у Црној Гори око 70 одсто. Такође, будимо искрени, потпуно је очекивано да Јавни сервис РТЦГ не преноси манифестације које имају везе са правом историјом Црне Горе, јер има људи за које историја почиње од 2006. или од онога тренутка када је Мило Ђукановић одлучио да буде Црногорац и лично бих се изненадио да је ова телевизија пратила један овако значајан догађај, какав је 800 година Ђурђевих ступова", сматра Вучуровић.

Он је оцијенио да је одлука РТЦГ политички мотивисана, јер, како каже, врх власти наставља свој шовинистички однос према СПЦ и спрском народу.

"Пошто су главни људи Јавног сервиса блиски ДПС-у, јасно је да је одлука да се на тој ТВ не прозбори ни ријечи о овом великом догађају, политички мотивисана, јер врх власти наставља свој шовинистички однос према СПЦ и спрском народу. Да би замаскирали тај свој екстремизам на прославу су послали пиона, лажног предсједника Црне Горе, који је од присутних добио салве звиждука. Дакле, умјесто да се поносе нечим чије трајање сеже 8 вјекова уназад, овдје једна група истрајава на пројекту чији је циљ борба против историје Црне Горе, а на удару је Српска православна црква као стожер њене духовности. Јасно је да вођама пројекта смета чињеница да су Немањићи толико учвршћени, узидани у темеље Црне Горе, па покушавају да минимизирају све што има везе са њима, Међутим, не могу се Немањићи одлуком или декретом неког полусвијета из врха режима истргнути из бића Црна Горе, јер су они, уз Петровиће, темељ Црне Горе и читавог нашег народа", закључио је Вучуровић.
http://www.in4s.net/index.php/magazin/h ... va-stupova

U Podgorici 250 arheoloških nalazišta

U Podgorici 250 arheoloških nalazišta

PODGORICA - Stručni tim crnogorskih stručnjaka završio je mapiranje Podgorice, a kompleksan posao otkrio je bogato kulturno nasleđe Crne Gore. U planu je da se radi mapiranje gradova na severu koji su istraživačima jednako zanimljivi.


Arheološko mapiranje pokazalo je da prostor na kojem leži grad ispod Gorice predstavlja izuzetno bogato kulturno nasleđe. Tim Centra za konzervaciju i arheologiju locirao je na području Doljana, Konika, Tuzi, Golubovaca, Dajbaba, Duklje, više od 250 izuzetno zanimljivih arheoloških lokaliteta.

Arheolog Dejan Gazivoda kaže za naš list da je ono što su otkrili najbolji dokaz da je ovo područje bilo središte bogatog kulturnog života.

- Radi se o lokalitetima različitog karaktera. Otkrili smo najviše tumula, ali postoji i veliki broj crkvišta, pećina, ostataka džamija, utvrđenja, kula. Dakle, reč je o bogatom nasleđu jer se samo u jednoj opštini nalazi veliki broj takvih lokaliteta - kaže Gazivoda.

Prostor Crne Gore, pogotovu Podgorice, nastavlja Gazivoda, od samog nastanka do danas bio je veoma aktivan.

- To su sve dokazi da su na ovim prostorima obitavale razne civilizacije i očigledno im je ovo podneblje bilo interesantno za život - dodaje naš sagovornik.

Veliki broj otkrivenih tumula potvrđuje koliko je način sahranjivanja ispod ovih velikih humki bio prisutan kod nas. Postojanje humki dokazuje da je od 4. milenijuma pre nove ere pa sve do dolaska Rimljana na ovim prostorima bio dominantan način sahranjivanja pod tumulom.

Tradicija ovakvih sahrana nastavila se i u doba Rima i srednjeg veka. Radi se o kompleksnom procesu pravljenja humki od kamena i zemlje a tumule koje su kod nas otkrivene u proseku su visoke oko tri metra ali ima i većih, prečnika do 20 metara.

U starim tumulama otkrivani su skeleti u zgrčenom položaju što pokazuje da su narodi sa ovih prostora verovali u večni život i ponovno rađanje. Pored pokojnika su ostavljani razni darovi, nakit a često i predmeti vezani za ritual sahrane.


ZABORAVLJENA DUKLJA
NAJZNAČAJNIJE arheološko nalazište, grad koji je nekad bio centar rimske kulture danas se nalazi daleko od očiju javnosti. Duklja je do pre nekoliko godina bila puna smeća i otpada a o kulturnoj svesti današnjih stanovnika najbolje govore podaci da su masivno kamenje obližnji stanovnici ugrađivali u kuće i štale. Bogato istorijsko nasleđe je dodatno devastirano izgradnjom pruge Podgorica - Nikšić, koja prolazi sredinom lokaliteta. O nemaru tadašnjih vlasti govori i podatak da je kamen sa Duklje iskorišćen za izgradnju pruge.

Mapiranje vrednih nalazišta poslužiće da se napravi Arheološka mapa Crne Gore a o finansijskoj i turističkoj valorizaciji lokaliteta bi moglo da se govori.

- Sve to treba turistički iskoristiti ali se mora uzeti u obzir da se na tim lokalitetima još radi. Trebalo bi nalazišta prilagoditi potrebama turista i narednih godina očekujem da se uradi nešto i u tom pravcu - kaže Gazivoda za „Novosti“.


PODVODNO BLAGO

CRNOGORSKI arheolozi su prošle godine sa kolegama iz Poljske na području Carina kod Risna pronašli luksuznu helenističku keramiku i 15 novčića, uglavnom iz doba kralja Belajosa i novčića poreklom iz antičkih grčkih gradova. Centar za konzervaciju i arheologiju nedavno je počeo i istraživanje crnogorskog podmorja. Podatak da su poslednjih godina otkrivena čak 24 nalazišta, 12 antičkih i 12 iz 19. veka govori da će biti dosta posla na istraživanju podvodnog blaga crnogorskog primorja.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... -nalazista

TV Crne Gore: Tradicija Crne Gore - Potomstvo

Rusija namjeravala Crnu Goru pripojiti Austrijskom carstvu

Legenda

Legenda: Vilina vrata iznad Kotora




Po jednoj od brojnih legendi, u liticama vrletnog Pestingrada, u teško pristupačnoj pećini Vilinici, živi vila Alkima, jedna od brojnih vila koje nastanjuju uzvisine iznad Boke.
Kada u Boku dođoše neznani pomorci i odlučiše da tu za sebe osnuju grad, namjera im je bila da ga podignu na visokom Pestingradu.

Ali, mudra vila Alkima, savjetovala je pomorce da ne dižu grad na planini, gdje nema ni vode ni soli, već da ga sagrade uz more, jer bez mora, njima nema života. Pomorci poslušaše Alkinu i napraviše grad na mjestu današnjeg Kotora.

U blizini pećine Vilinice, priroda stvori neobičnu kreaciju od stijena, nalik na velika vrata, koja narod Kotora do dana današnjeg zove Vilinim vratima.

Kroz ova vrata, u određeno vrijeme noći, može se vidjeti mjesečev srp, zlatan i svjetao, poput lađe na noćnom nebu. Tada, birani Kotorani, miljenici vila, mogu pred zoru vidjeti vilu, kako sjedi na Vilinim vratima i čeka zlatnu lađu, kako bi njome zaplovila po vodama Boke i dalje u daleki svijet.

KULE U CRNOJ GORI

Olivera Ugrin:
TRADICIONALNO NARODNO GRADITELjSTVO: KULE U CRNOJ GORI

Nebu pod oblake

Različiti oblici tradicionalnog narodnog graditeljstva u Crnoj Gori potvrđuju se i u tipu spratnog stambenog objekta koji se gradio, do polovine XX vijeka u cijeloj zemlji. U pojedinim periodima istorije i određenim prostorima učestalije, dok je u drugima nešto rjeđi. U svakom slučaju kule kao oblik spratnog objekta u materijalnom i duhovnom nasljeđu crnogorske graditeljske tradicije imaju trajno mjesto kao stambeno - ekonomske odbrambene građevine.
Kule su, poslije seoskih crkava najreprezentativniji objekti tradicionalnog narodnog graditeljstva na selu. Građene su kamenom, s većom debljinom zida od ostalih objekata, često su i kvadratne osnove i imaju barem jedan sprat. Neke kule iznad presvedenog sprata imaju još jedan, građen u drvetu s prozorima na sve četiri strane, tako da posljednji sprat, po potrebi služi kao vidikovac ili stražarnica. Ukoliko je cio objekat od kamena onda se na gornjoj etaži javljaju na svim fasadama uske puškarnice. Prizemlje je često svoltano, a vrata od kule su lučnog završetka, kaže Tanja Vujović etnolog i viši konzervator u Republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture Crne Gore koja se već godinama bavi istraživanjem graditeljskog nasljeđa Crne Gore.


Očuvane crnogorske kule potiče od XVI do početka XX vijeka i osim za stanovanje imale su i izvjesnu ekonomsku funkciju. Taj karakter kule su ostvarivale u prizemlju koje je služilo za magacin, ostavu za držanje stoke, odlaganje hrane, alata i pribora za rad. Takve kule imaju istu organizaciju prostora kao skoro sve kuće na konobu po Crnoj Gori. U periodima ratova sukoba svake vrste, kule su prvenstveno bile utočište porodici i bratstvu i najčešće su predstavljale uporište odbrane okolne regije. Unutar zidova nalazili su se svi elementi stambene kuće, tako da je bio omogućen normalan život u vrijeme opsade, u svakom slučaju, strateški važna pozicija za odbranu.
Bez obzira na tip i lokaciju, kule su gradili i bogatiji i uglediniji ljudi. Imati kulu i živjeti u njoj bio je pojam dobre komforne kuće i velike imovine. Po riječima Tanje Vujović one su dobijale imena po vlasniku - sopstveniku ili bratstveniku. Gradili su ih bolji domaći majstori ili u kontinentalnom dijelu čuveni “primorci”. Kule su neraskidivo, trajno vezane za epsku poeziju. Oko kula su se dobijale i gubile najveće bitke, sačuvale i izgubile najjunačkije glave, a opjevane su uz epitete bijela, tanka, krvava, bojanli, davor i sl. Tako napr. ako je u kulu žena ili sestra u narodnoj pjesmi je kula “bijela” ili “prebijela”, a ako se oko kule bije boj obavezno je “krvava”.


U spomeničkom smislu najpoznatije očuvane i zakonom zaštitećene kule u Crnoj Gori su: Kula Redzepagića u Plavu iz XVII vijeka, Kula u Starom Selu u Župi Nikšićkoj, nastala 1885. godine, Kula Camovića u Vuksanlekićima iz XIX vijeka, Vladičina kula na Karuču iz 1808. godine, Čardak sv. Petra u Morinju, Kula Baja Pivljanina u Dražinov Vrtu iz druge polovine XVII vijeka. Iako djelimično devastirane značajne su i kula Ganića u Rožajima i Kula Balića u Gusinju. Kula Lazara Sočice na Goranskom s kraja XIX vijeka je čitav ambijentalno arhitektonski kompleks. Od kula na Primorju valja izdvojiti kulu Lukovića u Tivtu, Kokotovu kulu (palata Dabinović), kule palata Vrakjen, Verona - Bizanti, Buća i dr. Spomeničke i istorijske vrijednosti još autentično očuvanih objekata naše prošlosti imaju i najstarije kuće na Prčanju - kule Lukovića, kule na Dančulovini i na Grgurevini, kao i dvije od prvobitno postojećih devet kula - čardaka u Perastu. Pomenuti objekti uz vile, palate i ljetnjikovce svjedoče o životu poznatih plemićkih, trgovačkih i kapetanskih porodica do kraja XIX vijeka. Najveći broj ovih objekata nastao je u “zlatnom” XVIII vijeku našeg primorja, tada van gradskih cjelina. U Paštrovićima je čuvena kula Boškovića koja se vezuje za ime braće Bošković. Na obalama Skadarskog jezera i u zaleđu očuvane su brojne kule. Sveti Petar je sagradio dvije, jednu na kamenu na Karuču i drugu na Rijeci Crnojevića s elementima orjentalne arhitekture, kuća kulica na Riječkom Gradu iz vremena nastanka naselja, potom kula Pandurica u Godinju i Djurišića u Zabesu. Na ravnoj obali jezera u današnjoj Zeti malo je ostalo očuvanih starih kula, bolje zidanih kuća na konobu, ali je u narodu još živo sjećanje na sva mjesta gdje su kule bile. Jedan broj takvih objekata još postoji, ali je učestalim i nestručnim sanacijama i dogradnjama izgubljena autentičnost objekta. Slično poimanje kule važilo je i u Katunskoj nahiji, s tom razlikom što su najvećim dijelim autentično očuvane, barem je tako bilo prilikom posljednjeg terenskog rekognosciranja 1995. godine. Najmlađa takva kuća je kula Vuksanova u Zelenom Dolu u Komanima, (zidana 1925. godine). U istoj oblasti je i kula Radulovića na Vilinoj Gredi, sigurno jedna od najvećih starih očuvanih kuća na selu u Crnoj Gori, s početka XIX vijeka. Još traju i kula Kontića u selu Kunak i kula Pavićevića u Dolu Pješavičkom “kulina” i ostaci kule Otaševića u Dugom dolu. Na Njegušima je bila i “šarena kula Bašovića zidana dvobojnim kamenom u Kopitu i kula Prorokovića u Knež Dolu. Bolje zidanih kuća koje je narod zvao kula, po Crnoj Gori sigurno ima još mnogo. U odnosu na druge objekte izdvojile su se monumentalnošću i osobenostima u inače krajnje jednostavnim rješenjima gradnje starih kuća i pojata, koje su pružale minumim uslova za život. To svakako ne znači da je život u kulama, izuzev primorskim, bio bitno drugačiji od onih kuća s zemljanim podom. Enterijer kula nalikovao je svim drugim kućama, naravno s izuzecima. Takođe se ne bi moglo reći da su kule bez obzira na sve prednosti značile i izrazito višu kulturu stanovanja i više ispunjenih higijenskih zahtjeva.

Malobrojne kule su danas za državu spomenici kulture u kojima se čuva memorija na vlasnika ili folklorni mobilijar kraja. Ako nasljednici po krvi u njima stanuju, za njih su to obične stare kuće koje je teško održavati. U posljednjih 50 godina više ih niko ne smatra prestižnom imovinom. Osim spomenički, kule treba i turistički valorizovati. Uostalom, kao i druge objekte ruralne i tradicionalne arhitekture. Kako sam zagovornik čuvanja graditeljskog nasljeđa “in situ” to koristim i ovu priliku da podsjetim da gradnjom solidnih puteva cijela Crna Gora postaje etno park, a u kombinaciji s vanrednim prirodnim ljepotama i evropski vrijednim kulturno istorijskim nasljeđem sva bi bila, apsolutno u trendu, naglašava Vujovićka.

Kule su danas, definitivno, stvar prošlosti i bilo bi dobro da se sačuvaju barem u dokumentaciji (grafičkoj, foto, video...) i prouče od strane stručnjaka različitih profila. U protivnom, nestaće kao vile i vilenjaci, i ostati metafora jednog načina života, koji živi samo na naučnim skupovima i teško pristupačnim selima.

--------------------------------------------------------------------------------

Tipovi crnogorskih kula

Kuće - kule nijesu specifičnost samo graditeljskog nasljeđa Crne Gore, kaže Tanja Vujović. One su karakteristične i za druge narode. Na Balkanu najbrojnije su u Hercegovini, Bosni, Metohiji, Kosovu, Sandzaku i Albaniji. Crnogorske kule se grubo mogu podijeliti u nekoliko tipova. Za Staru Crnu Goru, kula je svaka veća, bolje zidana kamena kuća. Na sjeveru su to tzv. istočnjačke kule zidane u prizemlju kamenom, a u gornjim partijama drvenom građom. Na primorju su kule građene na većim posjedima, kao dio vila i palata, a javljaju se i u skupinama, kada su zidane s primarnom potrebom odbrane. Namjenski zidane kule za potrebe odbrane sela ili šire okoline su u graničnim oblastima i takve kule se često zovu i pandurice. Posebne vrste kula su građevine u sastavu arhitektonskih cjelina, manastirske kule u sastavu manastirskih kompleksa i sahat kule u starim gradskim jezgrima, potom, kule svetilje na moru i kule u sklopu fortifikacije i utvrđenja, koje su gradili svi koje su ove prostore branili ili napadali.


Kula Lazara Sočice nalazi se na Goransku, nedaleko od Plužina. Kulu je u drugoj polovini 19. veka sagradio i u njoj živeo čuveni pivski vojvoda Lazar Sočica. Vojvoda Lazar se istakao kao vojskovođja u brojnim bitkama i ustancima protiv Turaka. Bio je poznat ne samo u Pivi već u celoj Crnoj Gori i Hercegovini.


Kula Redžepagića, Plav



kula Lukovića, Tivat
Kompleks Buća-Luković, kojeg su činili utvrđeni ljetnikovac sa kulom, stambenom zgradom, porodičnom kapelom, ostacima vrtne arhitekture i ogradnog zida sa monumentalnom ulaznom kapijom, nalazio se u središnjem dijelu Tivta.
Utvrđeni ljetnikovac je pripadao poznatoj kotorskoj plemićkoj porodici Buća od koje je
imanje i ljetnikovac krajem XVIII vijeka otkupio Marko Luković, pomorski kapetan iz Prčanja. Nasljednici porodice Luković su dio svog imanja krajem XIX vijeka ustupili za gradnju Arsenala u Tivtu čime su po prvi put izazvane krupne promjene izgleda prvobitne cjeline.

Црква Свете Тројице на Румији

Црква Свете Тројице на Румији






Црква Свете Тројице на Румији, коју су Турци срушили 1571.г. вјероватно је датирала још из времена Светог Јована Владимира (почетак 11-ог вијека), ако не и раније. Од тог времена је и обичај изношења Крста Светог Јована Владимира на врх Румије, да би се после рушења цркве увео и обичај да сваки ходочасник изнесе са собом и по један камен и тим је камењем вјековима прекривано старо црквиште.


Од давнина је постојало предање да ће, када се на врху планине накупи довољно камена, црква с неба долетјети на свој прастари темељ. Заиста, уочи Тројчидана 2005.г . малена црква од метала, саграђена у барском насељу Бјелиши, уз помоћ хеликоптера Војске Србије и Црне Горе, испунила је древно пророчанство слетјевши с неба на врх планине Румије (чије име, иначе, потиче од ријечи "Ромејка", што значи Хришћанка) до тада висок 1594 метра а сада, са шест метара високом црквицом, заокружен на 1600 метара. Због тежине црква је морала бити пренијета из два дијела и тог дана , због квара на хеликоптеру, није могла бити састављена.

Састављена је 27 јуна, уочи Видовдана, када је група вјерника из Бара, по инструкцијама инжињера Мија Лекића, који је иначе и пројектовао храм, пренијела на рукама неких двадесетак метара горњи дио цркве са звоником и куполом, тежак око 1700kg и сатавила га са остатком конструкције. Цркву је 31 јула освештао Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Владике Захумско-херцеговачог Григорија и бројног свештенства. Освећењу цркве су присуствовали представници 22 црногорска племена који су изнијевши по камен и уградивши га у камену обзиду храма на тај начин символично уградили цијелу Црну Гору у овај завјетни храм.


Ова црква је јединствена по много чему, направљна је од метала и обзидана каменом, а на врх планине је долетјела - што је јединствен подухват васељенсих размјера. По свом архитектонском решењу подсјећа на цркву Светог Николе у Старом Бару. Због временских непогода које владају на тој надморској висини и на том размеђу свјетова (у климатском смислу - море с једне, а језеро с друге стране планинског масива) црква нема прозора а звона, иначе поклон из Русије, су фиксирана.

Drevna maslina-Bar

Drevna maslina-Bar
Atrakcija u Baru stara vise od 2000 godina-Drevna maslina


Maslina na Mirovici kod Bara u Crnoj Gori najstarija je maslina na Balkanu i u Evropi. Samo su dve starije od ove - ona izraelska i tuniska. Posetilac Bara koji ne vide staru maslinu kao da i nije bio u Baru. U Crnoj Gori nekada je postojao običaj da se nijedan momak nije mogao oženiti ako ne zasadi deset stabala masline. Otuda se i stabla masline u ovome kraju, posebno u primorju, mogu videti na svakom koraku. Na području Bara i sada ima više od sto hiljada maslina od kojih je veliki broj star više stotina pa i hiljadu godina.

Početkom dvadesetog veka u Baru je postojala uljara porodice Marić, gde se dnevno prerađivalo i do dvadeset tona maslina i proizvodilo na daleko poznato barsko maslinovo ulje. Izvozilo se za Ameriku, Francusku i Nemačku.

Maslina na Mirovici spomenik je prirode i zaštićena je odlukom vlasti bivše SFRJ 1963. godine. Kažu da je stara više od dve hiljade godina i smatra se najstarijim stablom u Evropi. Obim stabla je deset metara, odnosno dvadeset i četiri koraka devojačka. Senku krošnje u podne devojče pređe sa 74 koraka. Nekada su se pod njom okupljale zavađene porodice i na tom mestu dolazilo je do pomirenja. Pre koju godinu maslina na Mirovici teško je oštećena. Barani pripovedaju da se u nju sklonio neki klošar. Zapalio je vatru da bi se ugrejao, a vatra je zahvatila stablo. Iako teško ranjena, stara maslina je opstala i naredne godine dogodilo se čudo. Ponovo se zazelenila i dala roda. Meštani kažu da je to znak da bi valjalo obnoviti stari običaj da se momci žene, a masline rastu i daju i roda i ploda.